Pripremana više od godinu dana, jedinstvena predstava „Lucidity Triptych” premijerno je izvedena u Beogradu prošlog meseca u specifičnom prostoru Pinecone pozorišta. Ovom premijerom, kako autori tvrde, Srbija je dobila svoje prvo imerzivno pozorište – pozorište koje, pre svega, teži da do publike dopre na dublji način u odnosu na tradicionalne forme pozorišta. Ovakva predstava treba da briše četvrti zid, granicu između glumaca i publike, scene i gledališta. Publika je pozvana da učestvuje u samom toku radnje, da postavlja pitanja, razgovara sa glumcima i istražuje scenu slobodno se krećući kroz nju i slobodno dodirujući rekvizite. Sve ovo za cilj bi trebalo da ima veći stepen povezivanja gledaoca sa suštinskim pitanjima samog komada kroz jači i aktivniji doživljaj. Interakcijom vizije gledaoca sa vizijom autora predstave, gledaoci bi svaki put trebalo da stvore nešto novo što zavisi od odabira ugla gledanja i stepena uključenosti.
Autori predstave „Lucidity Triptych” prednosti ovakve pozorišne forme odlučili su da iskoriste kako bi publici dali priliku da zaroni u svet koji je na granici između reda i haosa, svet koji inače nije opipljiv i teško je dostupan, ali koji sada postaje jedna mistična realnost za svakog učesnika predstave – svet snova i podsvesti. Devet prostorija jedne stare zgrade u Beogradu za ovu priliku postaju mali lavirint kojim publika bira da se kreće i da prati likove i njihove priče.
Radnja otpočinje zvukom stare pisaće mašine koji publika prati do sredovečnog pisca Vilhelma. On se nalazi u kriznom periodu svog života i stvaralašta, pa, kako te večeri više ne može da radi, njegove oči se sklapaju i on počinje da sanja. Kako i sam naziv predstave govori, pred nama je triptih njegovih snova. Prvi san je nazvan „The Separation” (predstava se, inače, igra na engleskom jeziku) i njegovi protagonisti su Macareus i Canace, par pomoću koga istražujemo teme zavisnosti, ljubomore i rušenja idealizovane slike ljubavi. Drugi san, „The Shadows”, predstavlja istraživanje porodičnih trauma, osvete i krivice kroz prikaz odnosa između oca i sina – Laiusa i Oedipusa, dok treći san, nazvan „The Consequences”, preko likova Electre, Herodie i Antipe ispituje teme nekontrolisane ambicije, ljudske strasti, neispunjenih potreba za ljubavlju i prepoznavanjem, egzistencijalne borbe za smislom u svetu punom bola. Gledalac može odabrati da prati jedan od ovih snova ili samog pisca Vilhelma, a može da odabere i da se s vremena na vreme šeta od jednog do drugog. Jednim gledanjem je, svakako, nemoguće obuhvatiti sve scene, pa tako svako u publici vidi samo određeni deo predstave, što ostavlja mesta za domaštavanje onoga što nismo videli i doprinosi mističnosti čitave atmosfere (u nekim trenucima, ipak, i zbunjenosti). Prostor je prilično zamračen i pun simbolike, a utisak pojačavaju i opersko pevanje Nevene Đoković i Nevene Matić, i sviranje harfe Sofije Sibinović, ali i kokteli inspirisani predstavom koje nudi Pinecone bar. Gledaoci na ulasku u pozorište takođe dobijaju i maske koje bi trebalo da nose cele večeri.
Čitav doživljaj je intenzivan i čulan, drugačije je od uobičajenog tradicionalnog pozorišnog iskustva gde je publika pasivna. U ovom slučaju, što se više sam gledalac uključi u scene, to će više od njih i dobiti – obično posmatranje možda jeste najkomfornija pozicija, ali ovde to nije preporučljivo. Bitan savet pre početka predstave je dobro proučiti likove i uputstva, jer, u suprotnom, predstava može delovati vrlo konfuzno i teško za praćenje.
Kombinacija koktel bara i netradicionalnog pozorišta, nešto skupljih karata i mistične atmosfere može delovati ekskluzivno i komercijalno, ali je iskustvo učešća u ovakvoj predstavi vrlo zanimljivo, u zavisnosti od toga da li vam se učini da glumci zaista i uspevaju da ispune zahteve koje su sami sebi postavili.
Foto: seecult, lična arhiva
