Igraj! jer u osnovi značenja nema

Premijerno je 12. decembra u Novosadskom pozorištu odigrana studentska predstava „Igraj!“ inspirisana romanom Harukija Murakamija „Igraj Igraj Igraj“.

Bez velikih očekivanja, bez velikog znanja o Murakamiju, a kamoli o romanu kojim je predstava inspirisana, odlučila sam da odem na pretpremijeru ove studentske predstave. Jedino znanje koje sam, čekajući u foajeu Novosadskog pozorišta, imala je to da su studentske predstave inspirativnije, poletnije i vredne posvećivanja vremena. Intuitivno, ta misao me je na predstavu pozvala. Dobro je da jeste.

To moje razmišljanje, neočekivano, prekinuo je početak predstave koja se odigrava baš u foajeu. Objašnjavaju nam da ne počinje jedna obična predstava, već košmar u koji ćemo svi mi biti uključeni. Vrlo skeptično sam sledila uputstva glumaca, ne verujući da će uspeti u svojoj zamisli. Već u prvoj sceni, poverovala sam. Do kraja predstave verovala sam svakoj izgovorenoj reči, svakom pokretu, ali i svakom zadatku koji su nam dodelili, zadatku koji smo svi do jednog savesno obavljali.

Nikada mi nije bilo jasno šta znači kada predstavu nazovu interaktivnom. Da li je to kada glumci pozovu nekog iz publike da im se pridruži na sceni, ili kada se publici postavi neko pitanje, pa se neprijatno čeka da najhrabriji odgovori? Sinoć sam shvatila šta znači interaktivna predstava, samo bih epitet interaktivna zamenila za timska. „Igraj!“ je timska predstava. Timska zato što smo, vrlo prisutno, učestvovali u stvaranju jedne predstave, jednog košmara. 

Ko je upoznat sa Murakamijevim stvaralaštvom, verujem da bi odgonetnuo više slojeva i uočio više simbola nego što sam ja. Ali i bez tog znanja, slojevi koji odlikuju predstavu, prepoznatljivi su i primetni. Možda grešim, ali tokom cele predstave razmišljala sam o nazivu – Igraj, Igraj, Igraj, činilo mi se da je sve što se na sceni desilo, ali i van nje je povezano sa igrom.  Kao neki namerno odigrani triptih. Igraj! može da predstavlja igru glumaca na sceni sličnu dečijoj, nevinoj, iskrenoj. Igraj! kao ples koji traje dok nas noge nose. Igraj! kao naređenje, naredba koju moramo da ispunimo. Glumci su igrali igrajući se, poigravali se sa nama, igrali smo svi zajedno.

Nijedan glumac ne napušta scenu ni u jednom trenutku predstave, što nam dodatno pomaže da im poverujemo da su to što (čega se) igraju. Glavni junak (Agyas Adam) stvara poseban odnos sa publikom i uspeva da sebi stvori saputnike u putovanju kroz veoma apstraktni Murakamijev prostor i vreme. Svi glumci tokom predstave bivstvuju na sceni, samim tim omogućavaju nam da posmatramo više dešavanja odjednom, svi su u ulogama, i dok govore i dok ćute.

U jednom trenutku brzo sam izvukla notes da zapišem osećaj koji me je odjednom obuzeo. Zapisala sam - Da li je publika stvarno publika? Kasnije sam shvatila da nisam morala ništa da zapisujem jer me je ta misao držala dugo posle predstave. Da li je moguće da svi lažu, da me svi obmanjuju? Možda su samo prokrijumčarili glumce u publiku da bi nas ubedili da se zaista radi o jednom snu, jednom košmaru?

Ne, nije bilo ,,prokrijumčarenih“ glumaca, niti ,,lažne“ publike, samo je ta igra koja je zatresla Novosadsko pozorište bila toliko ubedljiva, da je i mene, skeptičnu, ubedila.

,,Igraj, rekao mu je Čovek – ovca. Dok god muzika svira, dok te noge nose. Razumeš li šta ti govorim? Igraj, dok te noge nose. Ne smeš da razmišljaš zašto igraš. Ne smeš da razmišljaš o značenju toga. Jer u osnovi značenja nema. Počneš li da razmišljaš, noge će ti se zaustaviti.“

Tako je i bilo. Igrali su dok su ih noge nosile, igrali su i nisu razmišljali. A mi? Mi smo isto igrali, igrali smo dok su nas noge nosile. Kako i kada neću otkrivati, neću jer će nam se onda noge zaustaviti.

Na samom kraju dobili smo priliku da otkrijemo da li smo bili suigrači sna ili publika jedne predstave. Rekli su nam, ne, neću vam reći šta su rekli. Čućete sami. A do tada, igrajte (se)!