Bograd na daljinski predstava je izvedena prološkog dana 53. Bitef festivala, u produkciji nemačko-švajcarske trupe Rimini protokol i prema konceptu Štefana Kegija, u režiji Antona Rozea. Ova predstava izvedena je na više lokacija u Beogradu.
Kako navodi umetnički direktor festivala Ivan Medenica, jedan od glavnih razloga zašto je ova predstava izabrana da otvori festival jeste što se u ovoj predstavi (iako je njena glavna tema veštačka inteligencija i njen uticaj na individualno donošenje odluka) radi o nama, te samim tim i zato što je preispitivanje pojma zajednice u današnjem svetu jedna od glavnih tematskih linija ovogodišnjeg Bitefa.
Rimini protokol je pozorišna kompanija koja razvija predstave, performanse i scenske instalacije u duhu savremenih teatarskih tokova, te mnoge od njihovih radova karakterišu alternativni scenski prostori i praktikovanje interaktivnosti, tehnologije i nekonvencionalnih pozorišnih praksi. Remote X (kako stoji originalni generički naslov performansa izvedenog na 53. Bitefu, budući da se naziv menja u zavisnosti od grada u kom se izvodi i time se dopunjava i modifikuje dramaturgija predstave) poigrava se upravo sa konceptom tehnologije i veštačke inteligencije, gde grupu od pedesetak ljudi kroz grad vodi dehumanizovani artificijelni vodič, koji, imajući težnju da nauči od grupe šta je ljudsko, samu grupu i svakoga ponaosob u njoj navodi da preispita sopstvo kroz govor o prolaznosti, spiritualnosti i pre svega – osobenoj ulozi čoveka unutar grupe – horde, kako učesnike predstave naziva glas
Trudiću se da budem dobar pastir,
te sprovodi eksperiment nad njima vodeći ih kroz dramaturški složene lokalitete grada koji korespondiraju sa glavnim temama ove izvedbe. Kako su i sami autori naveli, noseći motiv je mogućnost čoveka da u doba kada smo i nesvesno došli do toga da algoritmi počinju da donose odluke umesto nas, bude svestan mogućnosti/nemogućnosti slobodne volje. Tokom šetnje konstatno je variranje između odvajanja i pripajanja grupi na određenim lokalitetima, gde se isti ti lokaliteti ili koriste kao metafore (kapljice vode u fontani) ili kao improvizovani scenski prostor (trg koji funckioniše kao plesni podijum, na kome se ponovo pravi podela na manjinski party elite i one koje ih napuštaju idući za većinom grupe.)
Izbor groblja za polaznu tačku ovog performansa od početka uvodi preispitivanje motiva samog života, gde se, nakon što grupa prođe kapije groblja, zaista oseti distinkcija između živih i mrtvih. U dramaturškom smislu performans je struktuiran tako da se od samog početka zna ishod ovog putovanja – doduše u metaforičkom smislu. U zajedništvu mrtvih, gde je svako za sebe, bezuslovno se pripada arhetipskoj zajednici – samoj zemlji, kojoj se svi vraćamo. A odmah nakon toga, kroz sugestivan govor o pojedincu koji svako za sebe sačinjava deo kruga koji grupa formira neposredno pred izlazak sa groblja, navodi da ćemo leteti. I zaista, na kraju je grupa imala ptičiju perspektivu na grad.
Glas iz ženske Rejčel u crkvi metamorfozira u muški po imenu Piter što dodatno doprinosi dimeziji postmodernističkog pluralizma i relativizma gde se ukazuje da je takva vrsta preobražaja dostupna samo artificijelnim putem. Takođe, kroz kontemplacije o čovekovom voljom organizovanoj prirodi u parkovima i istinski haotičnoj slici prave prirode (zbog toga što svako drvo takoreći vodi svoju politiku, pak ponovo imamo uvid u lepotu šume), može se doći do zaključka da je svaki oblik čovekovog preuzimanja vođstva nad prirodnim zakonima fukncionalan ali – sterilan .
Ukoliko se čitava postavka podigne na značenjski plan, dramaturgija predstave je takva da se nekako odluke donesene individualno najčešće poklope sa odlukama grupe. Ili bar tako tvrdi demokratski nastrojen glas iz slušalica, koji insistira na čovekovoj individualnosti pak – bez podrške i pripadnosti hordi njegova individualnost je automatski obezvređena.
Autorkina napomena: U nekim momentima tokom izvođenja, budući da sam prijemnik slušalica držala u džepu, počela bih da gubim signal. Glas je bio prvo sve dalji, pa je potom počelo da krči što me je frustriralo jer sam se u potpunosti mentalno prebacila u svet predstave pa je ovo bilo takoreći rušenje dramske iluzije i osećala sam se dezorijentisano gledajući ljude koji očito imaju funkcionalan signal kako prate instrukcije, a ja se vrtim oko svoje ose i pratim ih bez nekog određenog smisla. Razmišljajući o tehničkim rešenjima predstave tokom šetnje, nije prošlo mnogo dok nisam zaključila da je odašiljač u rancu jednog (posle sam saznala da ih je bilo trojica) od „vodiča" performansa, te da se, sasvim logično, ukoliko smo udaljeni jedno od drugog, signal sve više i više gubi. I onda, prenevši čitavu ovu situaciju sa tehničkim problemima na apstraktni plan, shvatih da se i ovo čak uklopilo u koncept performansa. Ma koliko da se oslanjamo na slobodnu volju i svoje sposobnosti donošenja odluka, jednom čoveku nepohodno je vođstvo, a o organizovanosti grupa bez sposobnog vođe napisana je istorija.
Predstava Beograd na daljinski biće izvođena svakog dana festivala do 25. septembra, u dva termina – 11:00 i 17:00 sa polazištem na Novom groblju.
Večeras, 18. septembra biće održano svečano otvaranje festivala , kao i predstava „Orest u Mosulu“ NTGent Belgija, čiju režiju potpisuje Milo Rau, na velikoj sceni Narodnog pozorišta u 20:00.
