Pre nekoliko dana je na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta premijerno odigrana „Božanstvena komedija” u režiji poznatog nemačkog reditelja Franka Kastorfa. Kako se najavljivalo, premijera je „istorijski događaj koji će obeležiti sezonu”, s obzirom na to da Kastorf prvi put režira u jugoistočnoj Evropi.
Čim ovo čitate na našem sajtu – znate da nismo jedni od onih kojima je pozorište dosadno, koji gledaju na sat kada će biti gotovo ili koji ga, radi reda, posećuju svake prestupne godine. Možda o našem utisku dovoljno govori jedna SMS poruka novinarke naše redakcije: „Sanjala sam sinoć da smo opet otišle večeras da gledamo kako bi nam bilo jasnije, kad ono krenuo neki drugi deo i zapravo cela predstava traje 12 sati, a mi odgledale samo pola”. Da, dobro ste razumeli, predstava je trajala nešto više od 5 sati. „Pa dobro, dugo traje, to za nas nije problem, zapamtimo neke zanimljive replike, imena, obratimo pažnju na kostime, scenografiju... Pa radile smo ovo već sto puta“, razmišljam. Ali već na početku predstave shvatam da nam neće biti lako da protumačimo i analiziramo likove i radnju, pa nam zato to sada nije ni cilj, već ovde samo prenosimo svoje utiske.
Ono što je novo i neobično u samom konceptu predstave, a što je dobrim delom uticalo na to da ona „drži” pažnju – jeste veliki pokretni video-bim koji zauzima deo scene. Na tom platnu se uživo prenose delovi predstave, te snimatelj i tonac skoro i da postaju deo glumačke ekipe. Glumci se tako sa bine sele na ulicu pored pozorišta, na krov, hodnike pozorišta, letnju scenu, ili se pak prikazuju oni delovi scenografije koju publika nikako ne bi mogla videti izbliza.
U prvom delu predstave, posmatramo kako Dante (Aleksandar Radojičić) prolazi kroz krugove pakla uz prijatelja, pesnika Vergilija (Milan Zarić), kasnije i Beatriče (Dunja Stojanović). U prekidima Aligijerijeve „Božanstvene komedije”, pratimo i Handkeovog junaka Bloha (Marko Gvero) koji bez jasnog motiva ubija bioskopsku blagajnicu (Milena Vasić) sa kojom je proveo noć. Ono što u salu unosi smeh posle nekoliko sati jesu replike u kojima glumci na trenutke izlaze iz okvira likova: Minos ili čudovište koje sudi grešnicima (Meda Jovanović) na ulazu u drugi krug pakla deli ulaznice na kojima su ispisana imena glumaca – Jana (Milosavljević), Nataša (Marković), Aleksandar (Radojičić) i Bojana (Stojković), a na kraju predstave svi traže Aleksandra po hodnicima pozorišta (što gledamo uživo na platnu) za koga se pitaju da li je odustao od predstave, dok Dunja i Milan uče tekst za poslednju scenu.
Posle pauze ili otprilike tri sata, već nam opada koncentracija i po sali gledamo publiku – neki već odmaraju oči, neki su posle pauze shvatili da hitno moraju da završe nešto, pa su njihova mesta ostala prazna, a neki gledaju na sat ili u telefon, misleći da će tako vreme brže proći. „Božanstvena komedija” i priča Handkeovog Bloha po sebi nisu nezanimljive, ali u ovom slučaju radnja je dosta razvučena i usporena dugim monolozima, što doprinosi celokupnom utisku da predstava traje čitavu večnost. Iako se dešavaju česte promene lokacija koje kamera u stopu prati, kao i promene scenografije i kostima, sama radnja nije dovoljno dinamična, što bi trebalo da bude posebno važno ako uzmemo u obzir vremensko trajanje predstave. Priznajemo da nam je ostalo potpuno strano i to šta je Kristof hteo da kaže u pojedinim segmentima, iako već nekoliko dana aktivno promišljamo o tome.
Kao deo scenografije, tu je i svetleći natpis „Heaven is a place where nothing ever happens”, kako i glasi naš naslov (a verujte, bilo je teško smisliti nešto bolje). Kao u školskim sastavima, ne bi bilo loše povezati početak sa krajem, pa tako možemo reći da je i naš celokupni utisak o predstavi: nothing really happens.
Foto: Dragana Udovičić
