Predstava ,,Raw play – igra sa šest života", u izvedbi ApsArt-a, je u petak 27.12. imala beogradsku premijeru u Bitef Teatru. Ono što je bilo najintrigantnije kod ove predstave jeste interaktivno učešće publike u njoj. Na ulasku u salu, obavestili su nas da je predstava već počela, a šestoro glumaca je stajalo na sceni u atmosferi koja je podsećala na kompjutersku igricu: jedno po jedno obasjavao je snop svetlosti, a na video-bimu prikazivane su njihove „specijalne moći“ i „slabosti“. Čekali su da budu odabrani od strane publike. Glavni akteri priče zovu se: Vlado, Žika, Branislav, Jovana, Milena i Miloš. Rečeno nam je da uzmemo svoje mobilne telefone i na pretraživaču ukucamo određenu adresu. Princip je ovakav: njih šestoro će nam kroz šest „života“, koje možemo posmatrati kao šest činova ove predstave, pričati svoje životne priče. Nakon svakog ispričanog života, publici je omogućeno da jednom liku da „snagu“ da nastavi dalje. Dva lika koja budu imala najviše glasova „ulaze u kuću“ i dobijaju nadu da nastave dalje. Ostali? – pa i ne baš.
Njih šestoro počinju da pričaju svoje jezive priče koje zasigurno izazivaju nemir u publici. Međutim, vidimo da niko od njih nije sam izabrao ovakav put i shvatamo uticaj ljudi iz okoline na nas. Vlado je bio dete iz stabilne porodice i vrhunski sportista, ali je u tinejdžerskom periodu počeo da čini „sitne“ prestupe, za koje je uspeh u sportu uvek bio opravdanje i beg od realnosti. Žika je rođen kao Marija. Čitavog života nije imao podršku okoline i bio je pod pritiskom roditelja, prijatelja i profesora. Branislava je majka ostavila sa dvojicom braće, sestrom od samo tri meseca i ocem alkoholičarem. Jovana je pronašla prednosti razvoda svojih roditelja, postala prepuštena sebi i vaspitanju ulice i vršnjaka. Publika je imala najmanje empatije za Jovanu. Možda nam se čini da je ona imala najviše šansi, ali - šta zapravo može da učini mlada osoba koja nema nikoga da vodi računa o njoj, u trenucima kada je to najviše potrebno? Milenu je otac počeo da seksualno uznemirava kada je bila veoma mala i nikada nije mogla da se bilo kome obrati za pomoć. Ovakva priča uvek naježi i razljuti, a način na koji je ispričana zadire duboko u nas i ledi krv u žilama. Za kraj, Miloš je dete sa Daunovim sindromom, čija majka Svetlana pokušava da mu omogući normalan život. Kroz sve ove priče se provlače i klasični problemi sistema (ili njegovog odsustva) i društva u kom živimo – neadekvatna socijalna i zdravstvena zaštita, nedovoljna obučenost ljudi koji rade u prosveti, homofobija, svaljivanje krivice na žrtvu, materijalizam… Svaki put kada bi došao red da publika glasa, prvo bih dugo zurila u imena koja vidim na svom telefonu, znajući da njihove sudbine zavise od mene. Publika više nije pasivan posmatrač – ona se upliće u živote ovih ljudi i odlučuje o njihovom kraju.
Ova predstava će u vama probuditi tugu, bes i ljutnju, ali će vas i navesti na razmišljanje: šta zapravo radimo sa svojim i kako utičemo na tuđe živote? Ovi mladi ljudi nisu imali izbora, ili su barem činili najbolje što su mogli, samo što to nije bilo dovoljno. Na kraju, dvoje izabranih „ulazi u kuću“, a ostali pričaju kako su završili svoje živote. Naravno, nijedna predstava se ne završava na isti način. Za kraj, kažu nam kako imamo jedan bonus život – ovaj koji živimo.
Foto: Nebojša Petrović
