Sedmo veče Belef festivala obeležila je veoma tražena i uvek rasprodata predstava „Bilo jednom na Brijunima”. Sa velikim očekivanjima na kratko odlazimo na ostrvo gde ste desio istorijski susret Tita i Jovanke sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom.
Kokan Mladenović, čiji su i tekst i režija, stvorio je priču samo na osnovu jedne slike iz 1971. godine, na kojoj su dva poznata bračna para, a koji se desio povodom snimanja filma „Sutjeska”, u kojoj je Barton trebalo da glumi Tita. Pored slike, ono što je korišćeno kao građa za tekst jesu i biografski podaci o životima glavnih likova, kao i mali broj snimljenih i sačuvanih video materijala tog susreta. Istorijski snimci iz medija sa Brijuna koji se povremeno prikazuju na platnu između scena nas neposredno „premeštaju” u taj događaj, iako to potvrđivanje verodostojnosti susreta nije bilo neophodno, jer smo uz glumce vrlo lako mogli da ga izmaštamo.
Početak predstave je isti kao i kraj – samo u drugačijem raspoloženju i sa nešto drugačijim izrazom. Ričard Barton (Milan Marić), Elizabet Tejlor (Tihana Lazović), Jovanka Broz (Sanja Marković) i Tito (Bane Trifunović) sede ispred spuštene zavese i kao likovi se predstavljaju publici. Svako ispred sebe ima scenario sa ispisanim imenima i po jedan predmet koji ih karakteriše, kao što su Jovankine biserne ogrlice ili Titov šešir.
Pri samom dolasku na Brijune, likovi su prenaglašeni u pogledu srdačnosti, zahvalnosti i međusobnog divljenja, a nešto kasnije njihovi dijalozi postaju realističniji (ali samo u glumačkom izrazu, ne toliko i po sadržini). Kako je ono što se zaista dešavalo na Brijunima u najvećoj meri nepoznato, ostavljen je veliki prostor za igru reditelja, što je dobro iskorišćeno u pogledu pisanja teksta. Deluje da je tekst je napisan sa namerom da replike ne budu nužno realistične, već da kroz istinite istorijske i biografske činjenice budu (tragi)komične.
Na sceni je tokom cele predstave pravo malo plastično carstvo od palmi i kolutova na naduvavanje, igračaka za plažu i okruglih dušeka za vodu. Svakako da nam to nije asocijacija na Brijune, niti možemo da zamislimo naše junake u tom okruženju. Scenografija je dovedena do toga da je gotovo i apsurdna, što u ovom slučaju i nema neku funkciju. Umesto toga što šarenilo na sceni odvlači pažnju od radnje, rešenje koje bi možda bilo efektnije (da se mi pitamo, a ne pitamo se) jeste postaviti glumce na scenu bez ikakve scenografije kako bi njihove dobro promišljene, šaljive replike još više došle do izražaja. Upravo je takvo rešenje urađeno sa kostimima – svi su obučeni jednostavno i svedeno, u belo (bela odela ili haljine).
Sjajna Sanja Marković izuzetno igra Jovanku, pre svega u funkciji verne supruge koja je uvek spremna da stane ispred svog muža kako bi ga zaštitila, ali i da stane u njegovu senku kada je to potrebno. Takođe uverljiv Milan Marić u ulozi Ričarda Bartona proživljava nervna rastrojstva dok ga Tito „uči” njegovom poslu i objašnjava kako bi trebalo da glumi u filmu. Barton na kraju doživljava neku vrstu katarze gde uviđa da je on samo dvorska luda koja treba da privuče pažnju filmom. Uviđa da bi se preko njega stvarao kult ličnosti, dok bi Tito za to vreme obavljao poslove koje namerava. I na kraju, postavlja pitanje – šta Tito uopšte zna o umetnosti? Za razliku od efektnih dijaloga, ono što radnju nepotrebno razvlači jesu monolozi koji se pojavljuju više puta u toku predstave, a posebno u poslednjem delu kada vlada haos na sceni. Deluje nam da je svaki novi monolog par scena ranije već ispričan, i to nekoliko puta.
Svaki od naših glavnih junaka je igrao neku svoju ulogu. Bez obzira na to što su bili glumci ili najplaćenije glumice, političari i supruge, obični ljudi ili zvezde – za života su im dodeljena opšta obeležja, karakteristike kao likovima u nekakvoj drami od kojih se nije očekivalo da odstupaju i po kojima ih pamtimo. U monolozima oni govore iz onog najdubljeg „ja” koje nije za medije i javnost. Tada govore ono što zaista misle o sebi, o drugima. I danas, kada pomislimo na njih – pomislimo na moć, slavu, bliceve fotoaparata. „Glumiti da bi se živelo, ili živeti da bi se glumilo?”, pita se Marić kao Barton. Iza naših junaka koji su igrali uloge koje su se od njih tražile, krila se duboka usamljenost, bol ili nezadovoljstvo sobom i svetom oko sebe. Ili bar tako pretpostavljamo, jer kako bajke uvek i počinju – bilo jednom… na Brijunima.
Osmo veče Belef festivala obeležiće premijera predstave „Akademija smeha” u Ateljeu 212 od 20.30 časova, kao i gostovanje Grupe i Triko cirkus teatra sa predstavom „Mistero Buffo” u Botaničkoj bašti od 21 časa.
Foto: Marijana Janković
