Ko su danas sanjari o kojima govore "Sanjari", ima li tih ljudi od onog sveta koji su još uvek toliko nevini da veruju u promenu sveta na bolje? Šta je danas, u vremenu tolike i takve otupljenosti, istinska pobuna i jesmo li, zarad najbanalnije malograđankse komotnosti, spremni za nju? Ima li te pobune u pozorištu, tom imaginarnom prostoru slobode, na sva ova pitanja pokušaće da odgovori predstava "Sanjari - fantazmagorija jedne revolucije", čija će premijera biti 14. decembra, od 19 sati. Inspirisan pričom Žilbera Adera i tekstovima Bertolta Brehta, Noama Čomskog, Ulrike Majnhof, „Nevidljivog komiteta“ i drugim dokumentima, tekst je napisao Robert Lenard koji je i reditelj predstave.
U glavnim ulogama su: Emina Elor, Daniel Gomboš i Bence Salai. Uz njih igraju: Terezia Figura, Agota Ferenc, Daniel Husta i Ištvan Kereši
Razmišljajući o sanjarima danas Emina Elor kaže: "Nema sanjara danas.. Nema dovoljno jake vizije. Bezidejni smo i opšte mesto smo... Bez orginalnosti. Puni smo komercijalnih i šablonskih ideja... Nema koncepcije. Prave, vredne i istinske. Ima gluposti. Puno gluposti ima. Zaglavljeni smo kod starih šema... Joj, što sam alternativan, joj što sam dubok. Uh, al' sam sad rekao nešto jako! Dosadno je. I ovi sanjari... Deca... "
Njen kolega Bence Salai dodaje: „Nisam potpuno siguran o čemu sanjari „Sanjara“ sanjaju ali verujem da nam je svima bolje što ne živimo u svetu koji zamišljaju tri glavna glumca, koji je najlakše nazvati izopačenim. Svet je suviše složen i ne može se promeniti sloganima ispisanim na transparentima, zato ne verujem u akcije ove vrste. Ne stavljam upitnik na rezultate pobune, nego njen dugoročni učinak. Smatrati da u današnje vreme pozorište ili umetnost može doprineti promenama je smešno. U predstavi „Opera ultima“ Novosadskog pozorišta izgovorena je rečenica: "Ova predstava („Figarova ženidba“) je jednom izazvala revoluciju... „... Danas samo klimamo glavom ili sležemo ramenima. U najboljem slučaju. Žanrovi u kojima se glumci deru u mikrofon i suočavaju publiku sa svakodnevnicom postaju parodija samih sebe, njima se ne postiže ništa. Poštovana publika, koja je na jedvite jade došla u pozorište, ode sa predstave sa blago oštećenim sluhom. Znači, šta se može uraditi? Mislim da 2018. godine deranje, razbijanje, suočavanje u pozorištu nije revolucionarno, nego stereotipno i jadno. Revolucija može da bude umetnički kvalitet, prava vizija, preciznost i predani rad. Ovom poslednjem bi prilično doprinelo to da se rad ceni i vrednuje. Ali krug je zatvoren dok god svi igramo da preživimo...“
Prva repriza je 21. decembra od 19 sati
