Gledajući predstavu „Dohvati mi plavog medu”, možete se vratiti u ona sećanja iz detinjstva koja bude nostalgiju za tim naivnim, čistim i bezbrižnim periodom. Predstava je rađena u režiji Emilije Mrdaković, po tekstu autorke Silvije Šesto, igra se u Pozorištu mladih u Novom Sadu, a glavni lik predstave jeste maleni dečak po imenu Svemir, koji imaju svoju veliku želju i neostvareni san – da zagrli svoju igračku, plavog medu. Dobija ga na poklon za svoj rođendan u divnom paketiću koji mu je donela kuma Đurđa. On je presrećan i veoma ushićen da ga otvori, dodirne i zagrli takvog mekanog, nežnog i plavog. Međutim, to nije bilo moguće jer mu je njegova mama sklonila igračku i ostavila je za ‘čuvanje’, da se ‘ne pokvari’.
Naravno, mali Svemir kao i svako dete to nije razumeo i tek tako olako prihvatio.
Glavna radnja predstave jeste upravo u tom procesuiranju njegovih emocija, njegovom pokušaju da dođe do svog omiljenog mede, kojeg mu na kraju na silu oduzima jedna devojčica na njegovom sledećem rođendanu. Tada dolazi do emotivnog rastrojstva glavnog lika, koje može uticati i na gledaoce. Mali Svemir je slomljen kao nikada ranije, jer je njegova mama dozvolila toj devojčici da uzme njegovu igračku i odnese sa sobom. Gledajući ovu scenu možete osetiti i bol i ljutnju i patnju i nepravdu. Može se desiti i da zaplačete ako vas bude zabolelo nešto iz vašeg detinjstva.
Kako može neko da vam oduzme nešto što je vaše? Kako roditelji mogu da daju nekome nešto što je vaše? Kako? To deca ne razumeju, a ne razumemo ni kasnije kao odrasli, samo se živi sa tim i nastavlja kroz život. Najviše boli to što je to oduzeto bilo tu kraj vas, na dohvat ruke, a u stvari niste ni imali priliku da u tome uživate, da to zaista bude nešto vaše. To ostaje kao neostvarena želja, čežnja i praznina sa kojom kasnije čovek živi.
Roditelji malog Svemira pokušavaju da nadoknade taj gubitak i prazninu koju je on tada osećao, kupujući mu druge igračke, slične njegovom plavom medi. Naravno, tu prazninu ne može ništa da zameni jer to nije njegov plavi meda. Kada mali Svemir odraste i kao zreo mladi čovek kasnije postane roditelj, uočava šta je to što je njemu falilo u detinjstvu i trudi se da se takvo nešto ne desi opet. Zapravo da on ne uradi svom detetu ono što su njemu njegovi roditelji uradili. Stare greške se ne mogu ispraviti i to mnogi od nas ne nauče na vreme i kada nauče, nauče na teži način. Nije život ni samo večita patnja ni samo večita radost, već oba naizmenično.
U predstavi glavne likove igraju: Uroš Lazović kao dečak Svemir, Marija Mitrović kao Svemirova mama i Aleksandar Milković kao Svemirov tata. Ono što je možda za decu zapravo i najzanimljivije je to što je predstava lutkarskog tipa. Glumci uz pomoć lutaka prenose priču na sceni adaptiranoj za ovu predstavu i time oživljavaju svoje autentične likove. Predstava je maksimalno adaptirana dečijem uzrastu, od likova i teksta predstave sve do igračaka, pesme i same scenografije. Kao što je meda nežan i plav, takav utisak ostavlja i scena tokom predstave, sve u plavim i toplim nijansama, pokreti na sceni su blagi i nežni, a pesme kao uspavanke za decu.
Ono što ova predstava nosi jeste jedno novo iskustvo i nalet emocija za decu, a za roditelje je jedna mala opomena i vraćanje uspomena. Suštinski jeste zapravo podsetnik da treba da sačuvamo ono dete u sebi, kakvo god da je bilo, jer je to često odredište svega onoga što kasnije postajemo.
