U Srpskom narodnom pozorištu premijerno se odigrala predstava „Gospa Nola” prvog oktobra. Predstava je rađena po tekstu istoimenog dela Isidore Sekulić, u režiji Sonje Petrović koja je na autentičan način ujedinila u predstavi ono sa čime se (ne)svesno bori savremena žena i sa čime se bori lik junakinje Nole.
Početak predstave je upravo takav da odmah uvodi u razmišljanje i daje nam primer današnje borbe za potomstvo kroz koju prolazi jedna savremena žena, koja kroz svoj monolog to dočarava. Zatim se ulazi u životnu priču jedne Stanojle, odnosno Nole, čiji je opus opširan i ispunjen i ličnim doživljajima i drugim likovima. Interesantno je što se kroz predstavu te dve priče prepliću i smenjuju, a čak zapravo i na neki način jedna drugu dopunjuju.
Zanimljivo je što se Nolin život tokom predstave prati od detinjstva, te se dočarava i ono što od malena utiče na detinji život i kako ga to kasnije oblikuje. Neizbežno je zapaziti i istaknuti da su dominanti ženski likovi u predstavi i da svaki od njih nosi svoje breme. Počevši od lika Noline majke koja pati mlada i nesrećna u braku, što se u tragovima oslikava na Nolin život i na to kako ona sama kasnije razvija odnos prema svojoj okolini.
U predstavi je tok radnje vrlo jasno interpretiran i lako se prati iako ima više glumaca na sceni, a šlag na torti je što neke od likova u predstavi pratimo od njihovog detinjstva. Da, ima i nekoliko dece u predstavi, ali nijedno od njih nije Nola rodila iako ih doživljava i odgaja kao svoje. U predstavi se to ni ne ističe, da li ona može ili ne može imati dete ili pak da li želi ili ne želi. Kako to na ljude utiču životi njihovih predaka i njihovih bližnjih? Koliko puta mora generacijama unazad da se kiksne i na kojoj će se narednoj generaciji onda to prelomiti? Ko tu više trpi i ko više strada? Gledajući predstavu se veoma lako dolazi do tih odgovora, a mogu se postaviti još mnoga pitanja. Vidimo da ponekad u životu malo razmišljamo i praznoglavo radimo, i malo se dajemo a puno očekujemo.
Nola je stub svih odnosa tokom predstave, predstavlja jaku i stabilnu ženu, mada uvek ostaje negde u podsvesti ono pitanje da li je to zaista tako? Sigurno je da uz svoje slabosti zapravo ojačavamo kroz život, a u predstavi Nola ojačava kroz svoju porodicu. Ta njena porodica su njena sestra i deca koja nisu biološki njena, već ih je na neki način usvojila i tako odgajila i zadržala uz sebe. Ispunila je tu prazninu koju je svesno ili nesvesno osećala. Neverovatno je koliko možemo voleti nešto što nam nekim određenjem ne pripada, ali to toliko želimo i onda se to prethodno određenje samo izgubi.
Sa druge strane, tokom predstave je prisutna i priča savremene žene koja ne uspeva u borbi za dobitak svog potomstva. Tu se broji apsolutno svaki tračak nade jer vredi mnogo, a istovremeno je prisutan i strah jer se mnogo može i izgubiti. „Kakva je to nepravda da nam um i telo uopšte nisu usaglašeni? Ne da nisu usaglašeni nego se čak potpuno razilaze” je rečenica u predstavi koja proizilazi iz nespremnosti žene i njene psihe da bude roditelj nekome dok je telo odavno spremno. U tom trenutku vas ta rečenica totalno rasparča i bespovratno stavi u vrtlog razmišljanja. Da li je moguće da se postane toliko neskladan dok se teži onom savršenom životnom skladu?
Foto: Marija Erdelji
