Sara Koprivica, Danica Milanović i Nikola Bešlić
Prva predstava drugog dana ovogodišnjeg FIST-a „Police“ autorski je projekat Danijele Samsonove u izvođenju studenata Janačkove akademije za muziku i izvođačke umetnosti iz Brna (Češka republika).
U pitanju je distopijski teatar apsurda postavljen u različite sektore jednog zamišljenog supermarketa u (bliskoj) budućnosti. Akteri nam kroz monologe i dijaloge, koristeći fraze koje već imamo prilike da čujemo u poslednjih 15ak meseci poput „čipovanje“, „ja im ništa ne verujem“, „sve je to zavera“, „mere štednje“, „stopa smrtnosti“ i slične pokazuju kako izgleda svet u kome brinemo jedino o osnovnim potrebama, a i njih jedva ispunjavamo. Ono što je specifično za samo izvođenje je da ni u jednom trenutku ne vidimo scenu, već glumce u krupnom kadru iza kojih se projektuju video klipovi ogromnih supermarketa, dok se prilikom prelaska iz jednog u drugi sektor vidimo snimke već poznatih stampeda prilikom otvaranja novih marketa ili ogromnih popusta, „Black Friday-a“ i slično. Predstava je očigledno i namenjena za online izvođenja, i njeno trajanje od malo više pola sata nam ovo neprirodno praćenje pozorišta dodatno olakšava.
„Ko smo mi kada brinemo isključivo o osnovnim potrebama?“ – pitanje je koje ova predstava postavlja. Kako je autorka rekla u razgovoru nakon prikazivanja predstave, u Brnu svi pričaju o povratku u pabove, a nema rasprodatih predstava u pozorištima koja se otvaraju sledeće nedelje. „Nadam se da nakon pandemije nećemo imati kulturnu krizu“, zaključila je Samsonova. Predstava „Police“ osvojila je nagradu za najbolju mini-predstavu na takmičenju koje je ove godine u Njujorku organizovala Fondacija biblioteke Vaclav Havel.
Drugom predstavom, „Kanibali”, prezentovala se Akademija za pozorište, radio, film i televiziju iz Ljubljane, kroz režiju Luke Marcena.
Zavesa se povlačila, a pred nama se otvarao prototip brehtovske scenografije - no, nikako i već viđen. Vizuelno rešenje scene, u vidu svetlećeg krsta i oku neprirodnih materijala, ovu je predstavu pratilo sinhrono, gotovo čineći korak ispred samog narativa, budući da je predstavljalo dehumanizaciju oličenu u glumačkim replikama. I iako se, prema ovome, može činiti da je autor koji potpisuje dekor „dasaka koje život znače” praktično načinio surovi „spoiler alert”, do punog izraza tematike došlo je tek kroz kazivanje poetski uobličenog teksta Gregora Strniše. Autor je narativ smestio u dobro poznatu 1945, poslednju ratnu godinu, ovime kreirajući ambijent življenja u kome moral postaje imenica za debatu. Pajot, muški pandan Majke Hrabrosti, čini centralnu figuru drame, kroz čiji se lik komunicira vrednost ljudskog života. On dolazi sa svojom porodicom u napuštenu kapelu, gde naizgled traži utočište i krov nad glavom. Međutim, sa poluslepim kuvarom po imenu Falac, on će ritual bogosluženja zameniti ritualom bogohuljenja - pravljenjem hrane od ljudskog mesa. U ovom trenutku postaje očito značenje podnaslova predstave, „Mrtvački ples”, imajući u vidu da žrtve, ne posedujući ovakav čin u okviru svog etičkog kompasa, neretko samovoljno odigraju svoj put ka večitoj tami podruma u kome su se ove gnusnosti dešavale. Tok događaja mogao je navesti publiku da pomisli kako će porodica, u izvedbama svojih predstava u malom, koje su sa uspehom privlačile „živo meso”, nakon rata svoje radnje obustaviti. Do tog trenutka, ipak, nije došlo.
„Hrabrost je stati”, rekla je jedna od Pajotovih ćerki koja je, bez uspeha, pokušala da istupi iz začaranog kruga ubijanja, laži i obmana. A sada ću ja dodati jedan „spoiler alert”: svi su, na kraju, bili ubijeni. Stradali su jer nisu znali da zaustave stomake i okrenu glavu pred alternativnim izborima rata. Predstava je publici, stoga, neminovno postavila pitanje - da li biste vi imali hrabrosti da stanete?
Poslednja na repertoaru drugog dana FIST Festivala bila je predstava u izvođenju Univerziteta za muziku, pozorište i medije iz Hanovera u Nemačkoj pod nazivom „U raju nema rupa“ iliti „There are no holes in paradise“. Predstava je osmišljena kao trilogija, čiji delovi nose nazive: Svete budale, Grobari i Kanibali iz detinjstva. Paradoksalno, scenografija, kostim, pa ni muzika a ni tekst, ne idu u prilog raju iz naslova već, naprotiv, kreiraju atmosferu suprotnu istom, bliskiju nekakvom apokaliptičnom svetu - potrošenom, primitivnom i grotesknom. Troje glumaca, prema rečima autora, pokušava da prikaže šta je sve moguće na sceni u trenutku ograničenja zbog korone.
Prvi deo trilogije, pod nazivom „Svete budale“ prikazuje glumce u belim kostimima na beloj sceni, što negde aludira na antički period i toge koje su se tada nosile. Uzvišenost i umerenost koja bi trebalo da bude prikazana ismejana je i izokrenuta. Takozvana svetost u određenim trenucima dovedena je do primitivizma i banalnosti, a oksimoron iz naslova u potpunosti je otelotvoren u prvoj epizodi ove alternativne pozorišne igre. Drugi deo nosi naziv „Grobari“ i pravi kolotitni kontrast prvom tako što su scena, kostimi i većina rekvizita crni. Upečatljive su scene u kojima su u crno odeveni i sa crvenim gumenim rukavicama do laktova gde se stvara neka jeziva atmosfera ali koja naglo biva prekinuta smešnim obrtom. Poslednji deo nazvan je „Kanibali iz detinjstva“. Na početku, glumci stoje na postoljima koja podsećaju na džinovske papirne čaše ali bez dna, tako da ponovo svako od njih ima svoju rupu koja preti da u nju upadne. Iznad njih je šareno platno, dok im kostimi liče na šarene kostime ljupkih porcelanskih lutki, a šminka na jezive prikaze.
Bez mnogo reči i rekvizita, ovaj fizički teatar u tri epizode tematizuje rupe na različite načine i sa različitim namenama i osobinama. Od primitivnih prikaza na početku, preko svetosti, grobljanske atmofrere, zaključno sa igraonicom iz pakla, ova predstava se, bez mnogo teksta, poigrava sa shvatanjem uzvišenog, strahom od smrti i utopijskim poimanjem detinjstva.
Večeras su na glavnom programu predstave „Jezero”, Akademije scenskih umjetnosti iz Sarajeva, „Kuga”, Privatnog muzičkog i umetničkog univerziteta grada Beča, „Zemlja bez snova” Rimske pozorišne akademije i „U potrazi za Hakamadareom!” Dramskog i muzičkog koledža iz Tokija „TOHO GAKUEN.
