Crvene konfete za krvave svadbe

Mi razmišljamo suviše, a osećamo toliko malo...

Kada gledamo neku predstavu, uglavnom imamo poriv ka dobrom znanom pitanju – Šta ćemo sa tim danas? U svakoj stvari koju činimo moramo naći trenutno uzemljenje i utemeljenje „sad i ovde”. Naizgled „Krvave svedbe”, koprodukcija Grad teatrа Budva i Srpskog narodnog pozorišta, kojima smo u utorak prisustvovali na Igorovim danima, u čast Igora Vuka Torbice, deluju da su neaktuelne i neangažovane, mada skrivenim tokovima podlažu terenu savremenog i daju prostora za raznovrsna čitanja.

„Krvave svadbe” Federika Garsija Lorke su poetska drama iznuđenih i neželjenih venčanja, odbeglih ljubavnika, sukoba strasti i časti, ljubomore i krvavih obračuna suparnika, gde osveta zauzima centralno mesto. Jednostavna radnja ovog komada iz ciklusa takozvanih seoskih tragedija, kroz dramsko-poetsku formu izražavanja, uzima situaciju venčanja kao osnovu baziranu na sudaru društvenog licemerja i rigoroznog lažnog morala, kao i odnos između socijalnih obaveza i nesputanih osećanja. Pesnički jezik u teatarskim okvirima istovremeno se opire tome da se prikloni stigmama tradicionalnog dramskog sklopa, fabularnog razvoja i sukoba.

Predstava počinje dugom, dostojanstvenom tišinom, postepenim osvetljavanjem i svojevrsnom scenskom monotonijom. Svi akteri su elegantno obučeni u španske kostime, smešteni u dva reda stolica okruženi mikrofonima koji stilizovano teatralizuju i prodiru u njihov govor. Njihova odsutna lica su u prvom delu prisutna i bezizražajnim intenzitetom zure u publiku dok (dis)harmonično marionetski prave pokrete od ruke. Izvođači igraju naivno, daleko od nužne ozbiljnosti i uživljenosti u dramsku ulogu i iznose poeziju kao svakodnevni govor. Umeće glume i maštovitosti režije ovde su integrisani kroz umetnost sažimanja. Na svedenoj sceni postavljen je zid od drvenih letvi i u njemu zaboden nož koji će, kao kod Čehova pištolj koji mora da opali do kraja predstave, ovde presuditi.

Banalna dramska paradigma prati pripreme za venčanje Verenice i Verenika, gde u noći svadbenog slavlja Verenica beži sa svojom neprežaljenom ljubavlju, Leonardom Feliksom. Željni krvi osvete, svatovi kreću u hajku na odbegle ljubavnike i potom sledi tragična kulminacija smrću obojice mladića (scena stilizovana glasnim ispaljivanjem crvenih konfeta adekvatno simbolizujući prolivenu krv). Milica Grujičić, misaono neuhvatljiva u ulozi Verenice, emotivno prikazuje unutrašnji razdor i rasplamtalu strastvenost, koja bezobzirno ruši sva ograničenja tradicije. Pavle Popović, kao njen ljubavnik i jedini imenovani lik, podjednako energičan i nabujao u tom odnosu, što je očaravajuće izraženo u scenama sinteze i zanosa njihovih odbeglih tela. Branka Stanić kao Leonardova žena i Vukašin Ranđelović kao Verenik, kao prototipi žrtava kojima su nametnute kolektivne uloge. Vukašin je komički diskretan i beživotno izražen i trapav. Predstavnici generacijskog jaza i okoštalih stereotipa i utelovljenog patrijarhata razlikuju se sa predstavnicima mlađe generacije koji su silovito željni individualne slobode. Varja Đukić kao Majka je staložena, okamenjog izraza i govora, principijelna žena okorela od užasa iskušenih smrti bližnjih. Na sličan način komponovan je i Miroslav Fabri u ulozi Oca, pragmatičan i koristoljubiv.

Rastuće dramatična atmosfera, gradacijski građena, zadobija naročito spretno rešeno rušenje zida od dasaka koje se spektakularno uzdižu, postaju stabla i pretvaraju u šumu. U magično estetizovanoj scenografskoj promeni nadolazi ogroman mesec kao elitistički pratilac događaja. Elementi mistike žestoke potere izraženi su kroz personalizovane likove Meseca (Nenad Pećinar) i Smrti (Draginja Voganjac) kao romantičarsko otelotvorenje poezije pozorišne igre. Protagonisti su izliveni i manifestovani hipnotičkom vizuelnošću: oštrim trzajima, grčevitim pokretima, senzualnim i očajničkim pogledima. Muzika pokazuje osećaj za napetost i iščekivanje i rađa nezadrživo jake emocije jer pritom gotovo sve zvukove proizvode glumci; njihovi glasovi su odlično ugođeni instrumenti, preciznim, tačnim i artikulisanim ritmom uz odzvanjajuću mantru „Meseče, meseče, meseče...”

Reditelj je, jednom prilikom, spomenuo da bi voleo kada bi ova predstava izazvala sličan osećaj kao kada se usred naših poslednjih ratova znalo noću čuti kako negde iz nekog stana neko svira violinu sasvim tiho i za sebe i da oni koji su mogli čuti zvuk melodije bar nakratko bi osetili odsustvo straha.

...Kada bi se barem čuo šum vode.
A ne cikada i suva trava zapevana.
Samo šum vode, preko kamenja, gde drozd-pustinjak peva u borovima kapa kap kapa kap kap kap kap…
No, vode nema
Ubrzo potom, neće biti ni nas.
Nas koji, već sad, tako strpljivo umiremo...

Foto: Srđan Doroški, Slaven Vilus