Uoči kraja pozorišne sezone, predstava „Tiho teče Misisipi”, u režiji Ivice Buljana, odigrana je 21. put u Beogradskom dramskom pozorištu, a povodom velikog uspeha i popularnosti koju je postigla u protekloj godini igranja, u foajeu pozorišta održano je druženje sa piscem istoimenog romana Vladimirom Tabaševićem. Ova neobična knjiga, okarakterisana kao lirska proza ili roman toka svesti, naizgled bez ikakvog dramskog potencijala, adaptirana je u isto toliko neobičnu predstavu, odbeglu uskom žanrovskom određenju, ali takođe prepoznatu kao umetnički vrednom među beogradskom publikom.
Ova predstava mogla bi se opisati kao prenesen tok misli na scenu, a osim što je dramatizacija teksta po kojem je nastala, kako ističu glumci, trajala gotovo koliko i sama režija, njenu postavku obeležio je i povratak Branke Katić u srpsko pozorište, kao i mnogostruko poigravanje sa metanivoima scenske umetnosti, od kojih je jedan takav ime Vesne Čipčić, glumice, ali i junakinje ovog komada. Upravo Branka Katić i Vesna Čipčić, zajedno sa svojom mlađom koleginicom Dunjom Stojanović, govorile su o značaju ove predstave, ističući novitete koje je ovaj rediteljski proces doneo na scenu, kao i spontanost u radu dramaturga i reditelja, a oličenoj u nefiksiranom tekstu, koji se na probama menjao, dodavao, ali i pružao slobodu glumcima da i sami učestvtuju u njegovom nastajanju, ili domaštavanju, kako je to okarakterisao pisac.
Vladimir Tabašević najavio je nastavak saradnje sa Beogradskim dramskim pozorištem i rediteljem Ivicom Buljanom, čije je rediteljsko stvaralaštvo opisao kao tiho i nevidljivo, odnosno takvo da je glumcima ponekad došlo da se zveknu. Upravo u takvoj režiji, bliskoj onome što u svom romanu donosi Tabašević, nalazi se materijalizacija ideje o jednoj državi, jednom društvu i čoveku koji tu ideju živi. Jedno angažovano umetničko delo, čija angažovanost ne ugoržava njegovu umetničku vrednost, nastaje tek onog trenutka kada, baš kao u romanu, intimna asocijacija umetnika između dve reči, ili dva pojma, ima toliko snažno dejstvo da utiče na promenu vaše sopstvene asocijacije, kada vaš jezik postane podređen jeziku pozorišta, kada pisac, odnosno reditelj, postane detektor nečeg univerzalnog, nesvesnog, u stvari lične ideje svakog od nas.
„Ako biste hteli da kažete odrastanje, Jugoslavija, pa i rat, bez toga da pomenete ijednom te pojmove, onda je dovoljno da pogledate boje kostima i scenu, i tu kao da vam se ukaže – svi simboli jednog društva. Jedno smo uspeli, da se šalimo sa najosetljivijim temama naše prošlosti, da taj košmar prošlosti izvedemo i oživimo na sceni tako da se on svakog tiče, tako da svako od njega uzme ono za šta je sam sposoban. Odgovorno i iskreno tvrdim, da nikome ni na kraj pameti nije bilo na šta će ova predstava od svega ispasti, a moje mišljenje je da se tako, i samo tako proizvodi istinska umetnost. U relativno sličnom sastavu, krajem ove ratno-šizofrene godine imaćemo adaptaciju čuvenog Idiota Dostojevskog. Ja nemam pojma na šta će to ličiti, moguće je da će u izvesnom smislu to biti još jedno remek-delce – ja ne bih bio lažno skroman i nadao se da ćete vi u toj lažnoj skromnosti prepoznati vrednost – a Misisipi to svakako jeste”, rekao je, ovim povodom, pisac romana i dramaturg ove predstave Vladimir Tabašević.
Foto: Filip Krainčanić (nova.rs)
.jpg&w=384&q=90)