11:00
„Dete je otac čoveka”
Bajka „Snežna kraljica” Hansa Kristijana Andersena poslužila je rediteljki Biserki Kolevskoj da napravi posebnu čaroliju u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Juče se predstava našla pred somborskom publikom i svečano otvorila drugi dan 27. Pozorišnog maratona. Uz vanserijske kostime i scenografiju Svile Veličkove magija je započela gotovo prvog momenta i odvedeni smo u drugi svet u kojem se uvek takmiče dobro i zlo. Glavna uloga ove priče je Snežna kraljica, najhladnija osoba na ovom svetu koja pored sebe ima gotovo isto toliko hladnu svitu. Ta svita joj pomaže da nikada ni ne pokuša da se bar malo odledi, čak ni pred plemenitom decom, koja se uporno trude da u ovoj priči ostanu ono što iskonski jesu – deca. Priči prepunoj ličnih interesa, pohleposti i licemerja suprotstavljaju se osobine poput neiskvarenosti, razumevanja i čistote koje, na najbolji mogući način, igraju upravo Gerda, mladi princ i princeza, odnosno posada dobrog optimizma. Posle priče prepunih obrta, vere, nadanja, osmeha, padanja i neuspeha, na samom kraju dolazimo do pobede svega onoga što se smatralo gotovo nemogućim. Pobeda dobrog je otopila sve zlo na koje smo mogli da naiđemo u toku ove predstave, a somborska publika, većinom dečja, sa velikim oduševljenjem je prihvatila ideju da je, kako bi to rekao naš veliki Duško Radović, svako dete čovek u odelu deteta.
19:00
KokaNojevi šaralatani
Drugi dan se nastavlja u večernjim satima autorskim projektom KokaNoja MladeNojevića „No(je)va Makedonija”. Nadaleko poznat KokaNoje po svojoj hirurški preciznoj kritici društva i vlasti ovoga puta režirao je predstavu u Narodnom teatru Bitolj iz Makedonije. Tamo ga je sačekao ansambl potpuno spreman da da sve od sebe da prikaže svu grotesku političke grandomanije, koja je izuzetno vešto potkovana potpunim čerečenjem smisla. Zašto vešto? Zato što je KokaNoje savršeno sastavio priču u kojoj se dešava zloupotreba istorijskih dokumenata. Pronađen je dokument koji ukazuje na to da planina Ararat, poznata iz Starog Zaveta kao kraj putovanja Nojeve barke, nije Ararat, već Šararat, tačnije Šar Planina u Makedoniji. Za stanovnike Makedonije ovo predstavlja izvrstan podatak, jer shvataju da su oni zapravo najstariji narod na svetu, što znači da su stariji čak i od Grka, i da cela tradicija, smisao i znanje kreću zapravo od njih - Šararata. Ulazimo u haotični tok koji ne mari ni za kakve posledice, te nailazimo na izmenu same azbuke, novonastalu himnu, promenu imena glavnog grada u Nojevo Skoplje, menjanje monumenata, kao i opšti porast nacionalizma, pohleposti i drčnosti. Kako kažu u samoj najavi, montipajtonovski apsurd ostavlja somborsku publiku bez daha, uz duboku spoznaju da na sceni nesvesno vidimo sami sebe, koji se samoincijativno prozivamo Nebeskim narodom. Nikad nismo bili bliži No(je)voj Makedoniji, ali ne smem ni da pomislim šta bi bilo kada bi se KokaNoje odlučio da napravi korak dalje, No(je)vu Severnu Makedoniju.
21:30
„Ima posla ko hoće da radi”
Iz Makedonije selimo se u Bosnu, tačnije u Saravejo, u grad raje, Čaršije, Ilidže, ćevapa, sarkazma i opšteg hedonizma. Na sceni Studija 99 dešava se predstava „Mirna Bosna” Kamernog Teatra 55 iz Sarajeva. Tekst mladog, bosansko-hercegovačkog autora Borisa Lalića na scenu je postavio reditelj Saša Peševski, dok dramaturgiju potpisuje Vedran Fajković. Prema rečima samog autora, „Mirna Bosna” predstavlja bosanskohercegovačku komediju preživljavanja. Dve socijalno ugrožene porodice žive jedna sa drugom i najveći porok im je beda. Hod neiživljenih senki na rubovima nemaštine predstavlja uvid u današnju izmučenost srednje generacije. Rizo, glavni junak ove priče, nije primljen na posao po ko zna koji put i odlučuje se na najgori mogući potez – kriminal. Počinje sa prodajom trave i u to, uz gromoglasne svađe i salve uvreda, uvlači i svoju porodicu. Marke počinje da im kapaju, a oni ih samo koriste da uživaju u najnormalnijim stvarima egzistencije – hrani, piću, kafi i odeći. Fantastična bosanska postava igra predstavu puna dva sata i izuzetno glumački bezobrazno i bahato koristi sve vreme, te ih na sceni u drugom poluvremenu gledamo kako gotovo bez reči jedu, piju brazilsku kafu, slušaju radio i smeju se jedni drugima. Kako kaže reditelj, „Mirna Bosna” se nalazi na granici između kriminala i poštenja, na granici između tragedije i komedije. Somborska publika je odlično prihvatila poseban sarajevski humor, te je izgledalo kao da i oni sami učestvuju u ovoj predstavi, režiranoj po modelu Tarantinovog ritma. „Mirna Bosna” je izraz koji se koristi u značenju da sve je u redu, pod kontrolom, ali Bačvani to izuzetno dobro znaju, jer i oni imaju izraz „Mirna Bačka” za gotovo isto stanje svesti. Predstava „Mirna Bosna” na 27. po redu Pozorišnom maratonu Narodnog pozorišta Sombor predstavlja Mirnu Bačku. Sve je pod kontrolom. Prošli smo pola festivala. Idemo dalje.
00:30
„Imamo umetnost da ne bismo stradali od istine”
Crvena. Kao krv. Kao arterija. Kao strast. Kao uzdah. Kao duodrama Branislava Lečića i Marka Grabeža. „Crvena” kao predstava Grad teatra iz Budve u režiji mladog Danila Marunovića. „Crvena” kao savršeni kontrast doživljaja sveta. Sa jedne strane stoji Marko Rotko, markantni, fino uglađen gospodin, američki slikar apstraktnog ekspresionizma. Sa druge strane, u Rotkov atelje se pojavljuje dvedesetogodišnji, preplašeni mladić, predstavljajući se kao njegov pomoćnik. Od prvog trenutka njihovog susreta uviđamo da je Rotkov galantan intelektualac koji u svojoj glavi krije riznice znanja i koji je ljut na svet i ima mlitave poglede na svet i suvoparne zaključke. Uz povišen ton, jasno stavlja do znanja svom pomoćniku Kenu da je čovek bez znanja, odnosno bez spoznaje o životu iz više uglova, jedna obična nula. Mladić ima svoje stavove za koje se u početku plaši da ih ispoljava, ali se vremenom opušta i nailazimo na situacije sukoba tumačenja, na jasne konflikte znanja i informisanosti, iskustva i potencijala, starosne dobi. Pozornica vrvi od pokušaja impresije mladog slikara i glumačke bravure Branislava Lečića. Vazduh postaje sve ređi, često se i ne diše pri ispoljavanju znanja čuvenog Marka Rotkova, ali sa druge strane razumemo i Kena, koji je tek zakoračio u svet i „voli da mu poneka umetnost i ne prevrne utrobu”. Rotkov uz argumente svih poznatih umetnika i likova pokušava da argumentovano dokaže zašto je komercijalnost, kič, šund i prolaznost vrednosti izuzetno bezvredna, ali ono što ne može da prihvati jeste smena umetničkih pravaca. Iako je njegovo ime sahranilo kubizam, neki novi klinci pokušavaju pop artom da sahrane njega, ali on to ne dozvoljava. Koprca se. Davi se u plićaku. Baca bisere pred svinje. Ali, ostaje poražen. Duboko. Rasprostranjenost zatrovanim šundom kreće se mnogo ekspeditivnije nego što se očekivalo. Crvena linija više ne postoji. Povlači se nova. Gotovo svakog dana. Nova crvena linija. I nova crvena linija. Nova crvena linija. I ceo put nam je crven. Možda je problem u crvenoj?
„Ne možeš biti umetnik ako nisi civilizovan. Ne možeš biti civilizovan ako nemaš znanje.”
01:50
Bergamova mapa stvarnosti
Kašnjenje pretposlednje i poslednje predstave pomalo je uspavalo publiku drugog dana Pozorišnog maratona. Na kraju se publici predstavila „Mapa izmišljene stvarnosti” autorskog projekta Slobodana Beštića, prvaka Narodnog pozorišta u Beogradu. Većina ljudi je nesrećna zato što kada su srećni žele da budu još srećniji, rekao je jednom davno Ingmar Bergman, švedski reditelj kultnih filmova poput „Persone” i „Sedmog pečata”. Slobodan Beštić je u koprodukciji Narodnog pozorišta i Prita medija predstavio život mladog Bergmana (Joakim Tasić), od studenta teologije, preko zaljubljivanja, pa sve do perioda troje dece i bolne prevare njegove žene (Hana Beštić). Linearno je označio svu genijalnost koju je krio Bergman i učinio da se upoznamo sa njegovim životom pre njegovog imena.
„U tišini ostrva na dalekom severu umetnik provodi poslednje godine svog nemirnog života. Prepliću se uspomene, likovi, snovi. U mašti stvara mape nove stvarnosti. Istinitije od realnosti kakvu je poznajemo. Njegovi likovi su gladni bliskosti i razumevanja. Povređuju jedni druge braneći svoj san o sreći. Zašto u nama nema dovoljno ljubavi i poverenja? Samo nam umetnik može približiti tajnu neizrecivog, piše Bergman u tišini ostrva na dalekom severu”, kaže Slobodan Beštić.
