Ovogodišnji pedeset prvi INFANT – internacionalni festival alternativnog i novog teatra, otvoren je predstavama „Svet bez žena” koja je u okviru takmičarskog programa, koprodukcije Centra za kulturnu dekontaminaciju i Bitef teatra, kao i predstava „Da bar nisam žensko” u okviru pratećeg programa produkcije BEO ART-a.
Predstava „Svet bez žena” predstavlja autorski projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević, baveći se preispitivanjem položaja žena u domaćem pozorištu. Kroz dokumentarni materijal, intervjuie sa direktorima pozorišta kao i prolazak kroz feminističke tekstove dolazimo do zaključka da je u širokim kulturnim krugovima broj žena znatno mali. Ali zbog čega se baviti statistikom kada je ona svakako „kao bikini, otkriva sve, a ne pokazuje ništa”.
Kao rešenje ovakvog problema otvara se pitanje osnivanja sindikata i stupanja u sindikalni štrajk, čija je kompletna ideja oslikana vrlo duhovito, oštroumno i direktno a posle kojeg možda „mala žena” ne bi dobila samo „malu scenu”. I ne samo malu scenu već i rešenje pitanja postojećeg sistema u kojem se žene bore za svoja prava i strukturalnu jednakost. Da li je jedino rešenje ono što se u patrijarhatu naziva „ženski bes”?
Kroz čitavu predstavu tragamo ne samo za rešenjem, već i za mogućnošću ostvarivanja zajedničkog jezika koji nije ni politički, ni pozorišni, ni književni – već pun razumevanja. Koji nas neće navesti da u svetu koji je i ovako bez žena pomislimo – „Da bar nisam žensko”.
Predstava „Da bar nisam žensko” u režiji Vladana Đurkovića kroz dva toka radnje prati priču o migrantkinji Zahri (Milica Stefanović) i njenom bekstvu u Evropu. Zahrina borba paralelno je ispričana kroz prizmu njenog odnosa sa krijumčarkom Rahom i nemilosrdnim imgiracionim sistemom koji je oslikan kroz lik Fatime. Oba lika koja se naizgled čine diametralno različita maestralno tumači glumica Vaja Dujović. Milica Stefanović gotovo je savršeno predstavila ženu koja se bori za svoje mesto u ovom svetu, pokušavajući da se odupre onom stvarnom u kojem je muškarac doslovno „Bog i batina”.
Vaja Dujović u oba lika utkala je strah od gubitka bilo kakvog položaja koji nije potlačen, makar i po cenu potrebe da se neke stvari tripe i da se prelaze granice sopstvenih moralnih načela – bilo to kao žena krijumčara koja je pokušala da pobegne ili kao službenica koja se pronašla kao samo jedna karika imigracionog sistema.
U svakom od ovih svetova, žene su tragični junaci koje ne žele „savršen život, već samo žele da žive”. U svakoj od nas nalazi se „večiti krik”.
