Svi smo mi on, i on je u svima nama

U Narodnom pozorištu u Beogradu, pre nekoliko dana, izvedena je premijera predstave „Magbet” u režiji Jagoša Markovića. Tragediju Viljema Šekspira dramatizovala je Molina Udovički Fotez, umetnička direktorka drame.

Foto: Rade Prelić (Tanjug)

Onako kako junaci iz drame govore, tako govore i glumci na sceni. Bez ikakve adaptacije i prilagođavanja replika, tekst je zadržao svoju prvobitnu formu i tako je izveden. Predstavu otvaraju veštice, koje svoja proročanstva izgovaraju pred publikom.

Ono što je najzanimljiviji deo predstave, jeste prostor gde se izvodi. Reditelj je odlučio da se delo igra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, ali da publika nije u prateru ili na balkonima, već na sceni sa glumcima, zbog čega je i ograničen broj gledalaca. Na sceni je postavljena mala scena, na kojoj glumci igraju, a sala u kojoj obično sedi publika, postala je deo scenografije. Vizuelni pečat koji Jagoševe predstave simboliše, nije uobičajen za ovog reditelja. Odlučio je da eksperimentiše sa svetlima i takozvanim trećim planom, što ume da se dogodi kod njegovih predstava, ali je ovoga puta bilo poentirano baš na to! Njegov stil i dalje se prožima kroz predstavu, ali dosta slabije i manje vidljivo nego inače. Vodi se apstrakcijom, ali svedenijom i konkretnijom. Ukoliko je potrebno da se odabere nešto što ovu predstavu čini izuzetnom, onda je to iznenađenje koje se dogodi podizanjem zavese u jednom od najznačajnijih trenutaka u delu, odnosno trenutka od kog sve za Magbeta kreće na gore. Marković je svoju svedenu scenografiju iskoristio maksimalno, te je zbog toga ista ta scenografija i ono što ovu predstavu čini boljom nego što je zapravo.

Foto: Rade Prelić (Tanjug)

Magbetovu priču retko ko ne zna, izvedena je hiljade i hiljade puta, a ova interpretacija Šekspira nije jedna od onih najupečatljivijih. Reditelj je izjavio da je ovom predstavom želeo da podvuče tezu o zlu u svima nama. Što je i uradio. Iz predstave se jasno shvata da je naša želja za pohlepom, snagom i moći, jača od bilo čega drugog, pa čak i od ljubavi. To se prikazuje kroz Magbeta i njegovu ženu, Ledi Magbet, koja ga je zapravo navela na greh. Počinio ga je iz ljubavi prema svojoj ženi, ali i tu ljubav njihovo zlo preraste, te njegov lik ima enormnu transformaciju od početka do kraja. Ova interpretacija nije jedna od onih najupečatljivijih upravo zbog toga što, iako podvlači jednu od glavnih tema ovog dela, ne radi to dovoljno uverljivo i interesantno da bi se isticala od drugih. Sav potencijal koji je ova predstava imala odumire u trenutku kada predstava počne, jer se ta teza gubi, troši i podvlači ispod scenografije, mizanscena i glumačke igre. Izvedba predstave budi osećaj da postoji ta teza, da se uvek vrti oko nas, ali da se nikada prstom ne uperi na nju.

Foto: Rade Prelić (Tanjug)

Nebojša Dugalić, koji tumači naslovnu ulogu, svog Magbeta igra tako da je publika poverovala u svaku njegovu izgovorenu reč. Način na koji igra Magbeta približava publiku liku i svi osećaju ono što Magbet oseća, u čemu je i čar njegove glume. Dok njegova partnerka, Nataša Ninković, svoju Ledi Magbet gradi na izgledu, njena interpretacija nije upečatljiva kao Magbetova, jer ona svojom energijom ne prenosi ono što lik oseća, već se sve bazira na tome kako izgleda i da se zlo, koje je glavna osobina Ledi, vidi u njenim ekspresijama, više nego što se čuje u tekstu koji izgovara. Kada izgovorimo: „Šekspirove tragedije”, postoje ljudi koji odmah pomisle na glumce koji padaju na pod, sa rukom na licu i u očaju izgovaraju svoje replike. To je ono na čemu je koncipiran lik njene Ledi. Osim Dugalićeve izvedbe, tu su i mladi glumci, što je jedna sasvim sjajna tradicija Narodnog pozorišta koja se ponavlja sve češće u poslednje vreme! Jovan Jovanović briljira na sceni u ulozi Magdafa, zaseni sve dok govori, i svojom dikcijom je ozbiljna konkurencija starijim kolegama, dok su odmah za njim tu Ognjen Malušić, Danilo Lončarević i Nemanja Stamatović.

Foto: Rade Prelić (Tanjug)

Celokupan koncept predstave je zanimljiv, ali način na koji je priča ispričana čini je ubrzanom i to ublažava njen značaj i poruku koju šalje. Mada, scenografija i glumačka igra to donekle izbeljuju. Postavljanje publike na scenu trebalo je da uspostavi vrstu intimnosti i bliskosti sa likovima i glumcima, međutim to se nije dogodilo. Tokom predstave smenjuju se crvena i zelena svetla koja smanjuju prostor, guše gledaoce, a onda bliskost, koja je trebalo da bude tu, izleda forsirano. Nakon dve premijere, prva repriza predstave zakazana je za 11. decembar, a potom se izvodi još dva puta do kraja godine.

Foto: Rade Prelić (Tanjug)