Adrijan Mol je tinejdžer. U slobodno vreme on je i dobri samarićanin, zaljubljen u Pandoru, svedok razvoda svojih roditelja i žrtva akni na bradi i siledžije u školi. Ipak, on sebe najviše voli da definiše kao intelektualca. Adrijan Mol ima 13 godina i ¾ i ove, kao i mnoge druge muke beleži u svoj Tajni dnevnik.
U režiji Tatjane Mandić Rigonat i dramatizaciji Milene Depolo, književni hit „Tajni dnevnik Adrijana Mola” iz osamdesetih oživeo je u rukama Pozorišta Boško Buha, na radost dece, tinejdžera, ali i nas odraslih.
Kako u sumiranju utisaka iz pogledanih predstava vrlo brzo možemo da primetimo šta je na nas ostavilo najveći utisak, počela bih sa istim, a to je uspeh kreatora ove predstave da na scenu prenesu ne samo izgled, kulturne reference i stil oblačenja Engleske osamdesetih godina, već i to da istu u potpunosti približe srpskoj publici, bilo da je ona pročitala ovu, i druge knjige spisateljice Sju Taunsend o Adrijanu Molu, bilo da ga je ona tek sada upoznala.
Tako tokom 80 minuta trajanje ove predstave odlazimo u šarmantni „put niz aleju uspomena” ovog doba u istoriji, i sa njim upoznajemo i Adrijana Mola, kog igra Mladen Lero, te njegove roditelje Polin (Andrijana Oliverić) i Džordža (Stefan Bundalo) i komšiju Lukasa (Uroš Jovčić, koji se tokom predstave transformiše i u strogog direktora škole, Skratona, kao i u Deda Mraza). Adrijan, iako netipični tinejdžer u tome što piše pesme i sanja o tome da ih pročita predmetu svoje ljubavi, Pandori (Anja Pavićević), ipak deli sve (slatke) muke odrastanja sa svojim vršnjacima, a koje predstavlja publici u direktnom obraćanju, odnosno kroz „probijanje četvrtog zida”, stilski savršeno prikladnim za ovo delo.
Adrijana zbunjuju njegovi roditelji i ne sviđa mu se što komšija Lukas svraća samo kada njegov tata nije tu. Najbolji drug Najdžel (Andrej Nježić) pravi se važan sa novim biciklom i lakom sposobnošću da šarmira Pandoru, dok mu školski siledžija Beri Kent (Relja Janković) uzima sav teško zarađen džeparac. U istinskom stilu osamdesetih, Adrijan Mol bunt izražava kroz stil oblačenja i odlukom da nosi zabranjene crvene čarape u školu, sve uz muziku Igija Popa koja ovoj priči daje pravi ton.
Bez daljeg otkrivanja radnje, ali sa potrebom da se osvrnem na preostala dva lika, koji svaki na svoj način daju jedinstveni šarm ovoj predstavi, istakla bih i značaj bake Mol (Katarina Gojković) koja je tu kao oslonac Adrijanu Molu kada su mu roditelji jednostavno „previše”, te namćorastog devedesetogodišnjaka Berta Bakstera (Zoran Cvijanović) o kom Adrijan kao dobri samarićanin brine posle škole, a koji je uz svoju pojavu i anegdote možda i najveća zvezda predstave.
Iako sama po sebi puna komedije – fizičke, koja je zabavila decu u publici i komedije koja ističe razne elemente bračnog odnosa, koja je prijemčljivija odraslima, ova predstava ima i brojne emotivne momente koji joj daju balans. U tom smislu, a kao obožavateljka knjiga Sju Taunsend o Molu, mogu bez sumnje da zaključim da je dramatizacija i više nego uspešna – iako pozorišna priča nije egzaktna kopija knjige, ona prenosi esenciju svih likova i zaista, osećaj je kao da ste među stranicama knjige, i to one koju uzbuđeno čitate iznova i iznova, nalazeći skrivene dragulje humora i tuge, naivnosti i zrelosti, potpuno zaljubljeni u život i likove jednog vremena – izgubljenog, a opet (uvek) aktuelnog.
Foto: MIŠA OBRADOVIĆ I VLADIMIR JABLANOV, ATA Images/Marija Mlađen
