Strah – vrhovni gospodar ljudskih života

Ćutanje, strah, manipulacija, mrak, odlazak mladih – zvuči poznato, zar ne? Upravo ove teme obrađuje i predstava „Lavina”, reditelja Stevana Bodrože, koja je rađena u koprodukciji Puls teatra iz Lazarevca i Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara, preispitujući pri tom i koliko smo spremni da se suprotstavimo rigidno ustrojenom sistemu koji sve nas odvodi u kolektivno ludilo.

Pozornica je blago osvetljena. Beličasta svetlost pada na skromnu kuću jedne porodice, kuću u malom planinskom selu koja nedvosmisleno podseća na kavez. Tri generacije borave pod istim krovom, u prinudnoj tišini, živeći prinudan život... Uostalom, kao i ostatak meštana. Belina kostima glumaca (vunenih džempera, jakni, haljina...) verno dočarava ambijent zime i snega, postajući jedini zrak svetlosti u mraku koji okružuje čitavu scenu. Sablasnosti atmosfere doprinosi i patološki strah (naizgled svih) članova porodice od obrušavanja lavine, agonije koja traje devet meseci u godini. Primorani da uguše svoje želje i nagone, ali i da priguše svoje glasove, nestrpljivo iščekuju kraj „kriznog perioda”, kada će i opasnost od lavine proći, a oni moći da se, barem nakratko, vrate normalnom životu. Mladi bračni par koji očekuje dete u fokusu je narativa, dok se radnja komada dinamizira na samom početku, kada mlada žena, snaja domaćina kuće, oseti prevremene porođajne bolove, i to u onom periodu kada je jedino šapat dozvoljen kao način komunikacije. U iščekivanju sudbine mlade žene, tenzija raste: da li će i ona biti živa zakopana, „ućutkana”, kao i trudnica pre gotovo 40-50 godina, kako njeni krici i plač deteta ne bi izazvali obrušavanje lavine?

Likovi ovog komada i sami svedoče gubljenju osećaja za kolektivnu žrtvu, odnosno žrtvu kolektiva zarad pojedinca – pokazujući time da je kvantitet života umnogome važniji od kvaliteta – i svesno saginju glavu pod jaram tlačiteljâ, onih koji pomno prate svako odstupanje od pravilâ. Preispituju se granice poslušnosti, ali i odsustvo empatije, pri čemu čovek – sluđen apsurdnošću pravila, a u nekontrolisanom strahu za sopstveni opstanak – postaje (i najrođenijem) čoveku neprijatelj. Pojedinci tako postaju opravdane žrtve zarad „dobrobiti svih”, dok se davno ustrojena pravila decenijama ne dovode u pitanje. Strah za sopstveni život jednih dovodi do lišavanja života drugih. Međutim, ima li istinske žrtve ukoliko na žrtvenik redovno stavljamo druge, a nikada sebe?

Slikovito govoreći o (za meštane prikrivenoj) diktaturi straha/strahom, „Lavina” tematski podseća na prikazivanje poremećene ljudske svesti i savesti u Orvelovom romanu „1984”, u kome se pojedinac nesvesno stapa sa totalitarno ustrojenim društvom, postajući tako saučesnik sopstvenim tlačiteljima. Međutim, suštinski ne odmiče previše ni od predstavljanja ljudske sebičnosti koja prerasta u zverstvo u Goldingovom „Gospodaru muva”. Iako se u ovim delima koriste različite metafore, nit koja ih spaja jeste izopačena realnost koja kroz pomenute metafore paradoksalno postaje još ogoljenija, a koju pojedinac poput bremena vuče sa sobom (što se u komadu u nekoliko navrata predstavlja kroz vuču konopaca od strane nekih članova porodice za koje je prikačena sama kuća), i to bezuspešno...

I meštani ovog planinskog sela se, robotizovani do krajnjih mentalnih granica, svesno pokoravaju lavini kao kakvom božanstvu. Pa ipak, dublje analizirajući njihovo psihičko stanje, uočavamo da nije lavina ta koja zauzdava ljudsku prirodu i podređuje pravilima njihova osećanja, već ona grupa pojedinaca koja i najviše drhti pred njenim pomenom. Na taj način, strah se otkriva ne samo kao sredstvo za postizanje ciljeva moćnikâ već i kao gospodar svih ljudskih života. Može li se pak sopstveni strah zaista „lečiti” zastrašivanjem drugih?

Višedecenijsko šaputanje postaje neizdrživo. Očajnička potreba za krikom ispoljava se tek kod jednog člana porodice, onog najstarijeg. Njegova savest mu ne dozvoljava da ćuti, dok mu ostatak porodice zabranjuje da govori. Bolovi mlade trudnice postaju sve nepodnošljiviji i porođaj je neizbežan...ili je možda samo smrt ta koja ne umiče.

Da li još uvek ima zdravorazumskih pojedinaca, istinskih heroja XXI veka, u kojima i dalje ima obrisa ljudskosti? Koliko je sebično otići iz sredine ugušenog glasa i svoje najdraže ostaviti na milost i nemilost „lavini”? Ili ipak treba ostati sa onima koji ne žele da je menjaju niti ikome dozvoljavaju da je promeni? Ovo je jedan od retkih pozorišnih komada koji odiše kompaktnošću i čija se jasna poruka vešto probija kroz svaku izgovorenu reč i svaki pokret na sceni, dok količinu (ili bolje rečeno težinu) emocija koje se obrušavaju na gledaoca tokom trajanja radnje, a u kojoj gledalac prepoznaje sopstvenu realnost, najbolje opisuje sam naziv komada – lavina.

Foto: Seadetin Mujezinović i rtvnp.rs