Predstava „Tiho teče Misisipi”, prema istoimenom romanu Vladimira Tabaševića i u režiji Ivice Buljana, pravi je dragulj Beogradskog dramskog pozorišta. To je predstava o kojoj razmišljate dugo nakon što ste izašli iz pozorišne sale i koja će se nametnuti kao ona koju ćete spominjati kada vas budu pitali „koju predstavu da pogledam?”
„Tiho teče Misisipi” gledaoca ne „kupuje” na prvu loptu, ona polako ulazi pod kožu i šarmira vas svojom otvorenošću, iskrenošću. Ovo je predstava koju biste jednom rečju opisali kao zabavnu – pridevom uvek dobrodošlim kada je pozorište u pitanju, i koji je, na neki način, i njegova suština. „Misisipi” je autentičan u svojoj autentičnosti i iziskuje (minimum) još jedno gledanje.
Odlična scenografija Aleksandra Denića gledaocima dočarava vrućinu plaže na Sutomoru, lepljiv ukus piva i roštilja, umor trudnice, tinejdžerski bunt, strast. Tu su i relikvije prošlosti, reklame za vinjak i čips, stare šerpe, harmonika i obavezne plastične bele stolice.
Na sceni odličan i energičan performans pružaju Branka Katić, Vesna Čipčić, Aleksandar Jovanović, Vladan Milić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Milan Zarić, Milan Kolak, Miloš Lazarov i Nikola Malbaša, a sa njima na sceni je i, neuobičajeno, pisac Vladimir Tabašević, koji igra sebe. Mnogi glumci transformišu se iz jednog u drugi lik, iz jednog u drugi uzrast, a Branka Katić odjednom je Vesna Čipčić, iako je i sama Vesna na sceni – upravo ova „zamena identiteta” krije neke od ključnih poruka „Misisipija”, a to su fluidnost ličnosti, fluidnost stvarnosti – fluidnost sećanja.
Ova predstava od vas traži da se, pre svega, oslobodite predrasuda i osuđivanja. Ono što možda doživljavate kao neprijatno, preuveličano, u stvari je tu da vas oslobodi, da vam dozvoli da spustite gard, nasmejete se, da oprostite sebi ono što drugima zamerate, da zavolite ono od čega u svojoj zabludi mislite da ste bolji.
Milan Zarić kao voDeni je ključ isprepletene priče i njegovo ime je zapravo – predstava. „Tiho teče Misisipi” jeste (vo)Deni i to je njegova priroda. Ipak, on je i slika jedne države, izgubljene, ali i sadašnje. On je svako od nas – srećan, ali sa glavom punih maštarija, povezan sa porodicom i prijateljima, ali suštinski usamljen, nostalgičan. Tinejdžer, dete, i roditelj svojim roditeljima, on možda spolja teče tiho, ali unutra je sveprisutna bura.
Tokom predstave ističe se Jana Milosavljević koja pokazuje pravu glumačku jačinu. Kao i ona, mnogi drugi glumci, poput Malbaše i Jovanovića, izvrsno klize iz uloge u ulogu – sve u jednoj predstavi.
U predstavi ima i smeha koji je tu da vas oslobodi tenzije i na momente, neprijatnog osećaja voajerizma, a bićete iznenađeni kako ste iznenada, na momente i bez upozorenja, otrežnjeni surovošću, bolom. U tom maniru, posebno se ističe scena svađe između majke i ćerke - svaka porodica iskusiće momenat u kom su generacijski jaz i nerazumevanje vidljivi, pa i opipljivi, i ova predstava dozvoliće vam katarzu, oproštaj.
Može se istaći i činjenica da je upravo sa ovom predstavom Beograd gostovao na nedavno održanom festivalu Regionalne unije teatara (poznatom kao RUTA) u Podgorici, koji je i zatvorio. Ovo je predstava koja je regionalna, pa i svetska, moderna, nostalgična i ultra zabavna.
Ona je priča o odrastanju, patriotizmu, požudi, feminizmu, generacijskoj traumi, neverstvu, prijateljstvu, starenju. Prepletenost likova i priča je haotična, a opet smislena, i (crni) humor je tu da se ove teme lakše svare. Kao adaptacija istoimenog romana, ova predstava je uspešna, budući da i roman teče i čitaoca vodi u razne avanture sa malo znakova interpukcije – pauza nema, a priča počinje i pre početka, i nema kraja.
Upravo zbog ovih „životnih” tema, tokom predstave ne možete a da u mislima ne zalutate u sopstveni život, u to da li su vaša sećanja – vaša, da li stvari pamtite onakvim kakve su zaista bile i da li i koliko opraštate drugima, ali i sebi - i baš kada budete potpuno „uvučeni”, zavese će se spustiti, a vi ćete poželeti još, spuštajući se od imerzivnog, energetskog talasa Misisipija.
Foto: Dragana Udovičić/Beogradsko dramsko pozorište
