„Praštati zlima znači činiti štetu dobrima” 

Proleće nam je donelo još jednu premijeru koja je publici otvorila vrata Srpskog narodnog pozorišta! Ovoga puta, u intimnoj atmosferi kamerne scene, publiku su dočekali jedan general i jedna lutka. Hibridni dramski tekst, skrojen od motiva dva dela Đorđa Lebovića, na scenu je postavila režija Slobodana Brankovića. Tople martovske večeri gledaoci su utonuli u zidove hladne, slabo osvetljene sobe jednog porodičnog doma u kojem, okružena progutanim istinama o prošlosti „Vojnika i lutke”, stanuje upravo ta „Lutka sa kreveta 21”.

Pretežno svetla scenografija oštro je kontrastrirala polumraku koji se prolamao sedištima publike, već u prvi mah odavši teskobu koja je prožimala sve naredne replike glumačkog kvarteta. Scena ograđena tako da namah podseti na sudnicu, pred lica nenadanih porotnika izvela je jednu odluku, jedan strah, jednu žrtvu i beskonačnu skupinu zločina, u gluvonemim godinama beskrupulozno pravdanu krvavim otiscima ratnih šapa. Povezani uzročno-posledičnom spregom, pojmovi zločina i rata gotovo da postaju sinonimna jezgra istovetnog zla, i kao takva jedan drugim ne smeju biti opravdani. Ipak, oduvek su bili pravdani, potiskivani, iluzionarno iščezli ispod žrtvinih stopljenih usana. Ali, kada osakaćene igračke progovore, od tihe prozirnosti njihivog glasa preplaši se i godinama akumulirani strah, koji je, u potrazi za novim dugoročnim prenoćištem, spreman da promeni stranu na kojoj počiva. I tako, nasilnik postaje žrtva svojih sopstvenih, neispoveđenih, grehova.

Kada se svezani samoglasnici skupe u reči, postaju oružje odbrane tela koje je nekada poslušno služilo kao instrument volje za produžetkom života sklupčanog pod vojničkim kandžama. Priča o iskorišćenom telu jedne lutke vodi nas pod dubine prvog rova u kojem je iznikla prva nejaka stabljika svog savremenog zla. Drugi svetski rat promenio je čovečanstvo, iskrenuo zglobove dotadašnjih nauka i udario temelje distopijske realnosti koja je dočekala sva ovoistorijska pokolenja. Ali, globalno ogrešenje ratnih godina sačinjeno je od mozaika sitnih sudbina svih onih ličnosti koje je rat raščlanio, utamničio i zasvagda ućutkao.

Sadašnjost depersonalizovane „lutke sa kreveta  21” publici nudi upliv u logorašku prošlost svih onih žena koje su stanarinu duša plaćale svojim telima. Potrošni materijali pod đonovima teških vojničkih cipela, prinuđeni da svakim danom umru po jedan milimetar ne bi li proživele još koji metar životnih puteva sa kojih su strgnute, životi žena brojeva nisu spašeni onda kada je rat konačno svezan za udicu nade da se više nikada neće ponoviti. Paradoksalno, one su tek tada iskusile izistinsku strahovladu usana koje se stegnu u trenu kada reči pokušaju da im pobegnu. Refleksan grč tela na svaki oset tuđe kože. Trauma rastvorena u krvi koja disanjem struji svakim pretrnulim organom.

Kratka povest jedne zlostavljane ratne zarobljenice, uokvirena besramnom odbranom njenog zlostavljača, prožeta podrškom jednog istinoljubivog advokata i prevremeno svršena presudom jednog uminulog supruga, scenu je pretvorila u sudnicu u kojoj prestravljeni jezici gužvaju reči svojih odbrana, žustro je žvaću i gutaju onda kada publika potpadne pod klimaks izgovorenog. Likovi se odriču svojih, godinama prihvatanih identiteta i pred publikom ostaju razobličeni u supstancu koja je dugo u smislene celine vezivala izmišljene reči. Pred piblikom ističu slapovi ratnih zločina, kiseonik zagađen koncentracijom straha, metastaza dugogodišnjeg besa i volja da istina razredi nataloženo ćutanje.

Hitac iz suprugovog pištolja donosi krajnju presudu. Zločinac pada. Ali počinjena dela nastavljaju da kovitlaju napetom prostorijom. Jedno grlo je pobedilo branu koju je samo sebi nametnulo i reči će sigurno nastaviti da se rasipaju. A onda će taj potočić jednog naići na još jedan. Pa još jedan. Sve dok se, na kraju, reka priznanja ne odvoji od strahotoka i ne izlije nazad u krevete na kojima je trauma zaživela kao prva kapljica. Kako bi i sam reditelj rekao: „Ovu predstavu posvećujemo svim onim žrtvama seksualnog nasilja koje su smogle hrabrosti da izađu i javno upere prstom direktno u lice zla, ali i onima koje još ćute.”

Danas, u prividnom dobu vladavine obećane slobode, među nama još uvek, na ulicama, na autobuskim stajalištima, u gradskim gužvama, hodaju lutke. One ćute. One se boje. One su nečije igračke. Ali, one više nisu samo na krevetima. One su i na ulicama. I u parkovima. Ili, nažalost, u svojim domovima zakletim na saučesništvo u ćutnji. Ali kada se porcelan raspukne, pod rascepljenim kožama zaiskriće pukotine. I neće prestati da se šire sve dok se u njihive provalije ne strovale svi zajmodavci ispijenih tela i uništenih umova. I tada, praštanja neće biti. Jer, kako bi Lebović rekao: „Praštati zlima znači činiti štetu dobrima.” 

Lutke su među nama. Mi biramo želimo li da ih vidimo.