Početkom avgusta je odigrana predstava na arheološkom lokalitetu Feliks Romulijana, nadomak Zaječara, u pitanju je predstava Zaječarskog teatra „Galerije“, posvećena rimskom caru Gaju Valeriju Galeriju Maksimijanu.
Ovaj zahtevan i snažan pozorišni komad nastao je prema tekstu Miloša Latinovića, u adaptaciji Aleksandra Milosavljevića i režiji Nebojše Bradića.
Posebnu težinu izvođenju dala je činjenica da je predstava odigrana u neposrednoj blizini mesta na kojem je Galerije sahranjen. Tako su se, na prostoru kojim je nekada hodio rimski car, pozorište i istorija spojili u jedinstven scenski doživljaj.
Galerije je tokom života nosio težak teret svog porekla i nadimka „Armentarius“ – „car govedar“. Od čoveka skromnog porekla do jednog od najmoćnijih ljudi Rimskog carstva, njegov život bio je obeležen velikim usponima, ali i surovim istorijskim okolnostima.
Glumci su uspeli da ožive vreme u kojem se Galerije borio ne samo sa neprijateljima već i sa samim sobom. Jedina koja je od početka verovala u njega bila je njegova majka Romula. Ona je znala da njen sin neće ostati govedar, već da je predodređen za nešto veliko. Upravo po njoj Galerije je nazvao svoju palatu – Romulijana.
Galerije se, zbog svoje ohole vlasti i postupaka, zamerio mnogima. Vladao je u saradnji sa Dioklecijanom, koji je u starosti shvatio i priznao svoje greške prema hrišćanima. I sam Galerije je, dve godine pre smrti, teško oboleo i tada doneo važan akt – Edikt o toleranciji, kojim je hrišćanima data sloboda veroispovesti i okončan progon.
Scena je bila mala, a sa padom večeri glumci su se neposredno povezali sa publikom, što je stvorilo posebno intimnu atmosferu.
Takođe, kostimi su uspeli da dočaraju srednjovekovni izgled svojim dugim haljinama, ogrtačima i upečatljivim detaljima. Posebno su se izdvojile scene u kojima su do izražaja došli moć, strah, izdaja i borba za vlast.
Radnja se smenjuje između ozbiljnih i emotivnih scena, ali ima i humora, koji sa sobom donosi lik Manakija. Upravo on postavlja jedno zanimljivo pitanje - ko je večan umetnost ili vladar?
Nebitno je da li smo carevi ili obični ljudi – važno je da ostavimo nešto što će trajati i imati značaja i u budućnosti, kao što je to učinio Galerije.
Predstava „Galerije“ upravo nas na to podseća, ali nas istovremeno navodi da se zapitamo šta ostaje iza čoveka kada se njegova moć ugasi i nestane.
Ako želite da nakon predstave ostanete sa pitanjem na koje možda nećete odmah imati odgovor, ali ćete o njemu dugo razmišljati, „Galerije“ je predstava koju vredi pogledati. Jer ponekad je upravo pitanje koje ostane bez odgovora ono što jednu predstavu čini vrednom pamćenja.
