Čak i neko ko nije čitao najpoznatije delo našeg nobelovca verovatno zna da je ćuprija glavni topos romana „Na Drini ćuprija” i da simboliše trajanje, čvrstinu i stabilnost. To je slučaj i u delu Kokana Mladenovića, s tim što nije više most taj koji spaja ljude, već rat i mržnja koja ih uništava. Reditelj uzima Andrićeve situacije i stavlja ih u nov kontekst, stvarajući autorsku celinu koja odgovara današnjem vremenu i dokazuje aktuelnost ovog komada.
Scenografija predstavlja veštu intervenciju na Andrićeve početne reči koje opisuju tok reke – strme planine između kojih protiče Drina na sceni su predstavljene betonskom kotlinom isušene reke koja nepogrešivo aludira na zatvorske ćelije, dok su građani zatvorenici. Ostatak scenografije je promenljiv i uglavnom izgrađen od drvenih stolova i stolica koje su čas deo kafane, čas kolac, čas most.
Predstava počinje postupkom koji nagoveštava njenu glavnu poruku, a to je scena u kome tri dečaka staju u centar, zabadaju noževe uzvikujući imena narodnih heroja, svađajući se ko je veći junak, dok na kraju imamo istu sliku pred sobom sa malom evolucijom oružja i uniforme koje dečaci sa sobom nose. Mistifikacija i negovanje nasilja kroz generacije, stvarajući jedan cikličan i zatvoren sistem zla, jedna je od centralnih tema ovog komada i ogleda se u sasvim istom početku i kraju predstave. Pored toga što reditelj pažljivo selektuje sudbine likova koje će prikazati, on usput i dopisuje ceo jedan deo koji se tiče bliže istorije, a koje pisac nije doživeo, u pitanju je rat devedesetih. Dodavanjem ovog segmenta, učvršćuje se taj krug mržnje koji se više ne tiče samo Andrićevog dela, već i naše surove stvarnosti.
Zajedno sa ovim širim, društveno-poltičkim aspektom predstave, postoji i onaj uži, lični, koji se ogleda u pojedinačnim sudbinama likova romana. Svaka osoba je zatvorenik, bez mogućnosti da pobegne od tih zlih sila koje mu se nameću, preispituje svoj identitet i pripadnost. Bol i bes likova često je uzrokovan okolinom i ispoljava se u monolozima koji podsećaju na ispovesti pred stradanje, a posle njih usledi kratki smiraj pred novu oluju. Iako se kroz radnju nacije smenjuju uloge zločinca i žrtve, kroz monologe vidimo da je istinska i najveća žrtva rata i mržnje koju on potpaljuje živ čovek. Primer toga jeste segment sa junakinjom Fatom koja jalovo jadikuje nad svojom sudbinom. Njen kostim čini duga bela plašt-haljina koja se potpuno natopila u vodi i otežava joj i fizičke pokrete čime se aludira i na njenu nemogućnost da na svoj život utiče.
Inovativna dramaturška struktura predstave propraćena je adekvatnim scenskim elementima u vidu specifične muzike i istaknutog scenskog pokreta. Muzika je živa i izuzetno prisutna, melodije se smenjuju u zavisnosti od radnje, ali uspešno emotivno boje predstavu i doprinose dinamici scena. Scenski pokret se u trenucima graniči sa koreografijom i takođe je u službi dinamike i ritma priče, naravno ovo ne bi bilo efektno bez dobre uigranosti glumaca.
Uzevši sve ovo u obzir, možemo zaključiti da je ovo jedna autorska predstava sa motivima Andrićevog romana potpuno približena savremenom gledaocu. Iako mogu, opravdano, postojati sumnje oko postavljanja ovog kapitalnog dela na scenu, mogli bismo reći da ih je Kokan Mladenović sa svojim saradnicima sasvim otklonio. Vešto osmišljeni i usklađeni scenski elementi predstavili su priču u savršenoj meri kao ličnu i političku. Tako da je vidno svaki član autorskog tima valjano uradio svoj deo posla. Predstava „Na Drini ćuprija” odličan je primer krajnje uspešne adaptacije književnog dela, u kom reditelj nije samo zanatlija koji će slepo pratiti napisan tekst i tako ga postaviti, već i autor koji će umetnički doprineti delu i dati mu potpuno nove razmere.
Foto: Srđan Đurić
