„Kuda ide ovaj voz?”

Voz „Zagreb – Beograd via Sarajevo” svoj, zasigurno dugogodišnji, put otpočeo je 21. novembra. Ukoliko ste od ove predstave očekivali neponovljivu katarzu, prevarili ste se. Sa crveno-plavih sedišta Jugoslovenskog dramskog pozorišta gledaoci su u nedelju, nakon stominutnog izvođenja dela Jelice Zupanc u režiji Gorčina Stojanovića, ustali i otišli svojim kućama pod utiskom. Da li je taj utisak podstakla izvrsno adaptirana drama? Može se reći, no to nije bio jedini razlog. Većina je iz foajea izašla zamišljena i uznemirena činjenicom kako rat, raspad i stvaranje jedne države izgleda iz ugla dva mlada pisca, kasnije višestruko nagrađivanih umetnika, Ive Andrića i Miloša Crnjanskog.

Jelica Zupanc je ovu dramu pisala na stogodišnjicu od rođenja Ive Andrića, 1992. godine, dok je kroz svoj prozor gledala kako se napolju rasplamsava rat, ni ne znajući šta posmatra. Radnja drame postavljena je u period nakon završetka Prvog svetskog rata i prati sasvim slučajan susret Andrića i Crnjanskog u vozu. Obojica su bili u ratu, i to na različitim stranama, ali ih mašta autorke spaja i njihov susret, koji se zapravo nikada nije dogodio, pretvara u realnost. Neko će reći da je ovo anti-ratna predstava. Naprotiv, ovo je predstava koja pokazuje kako rat, sva dešavanja u njemu i svi počinjeni zločini utiču na ljude, posebno mlade umetnike, iz čijeg ugla je prikazan pogled na svet sa trajnim posttraumatskim stresnim poremećajem. Niko iz rata ne izlazi kao ista osoba, ali šta je u stvari poenta cele priče?

Predstavu sa balkona otpočinje glumac Joakim Tasić, koji se iz mrklog mraka pojavljuje i uzrujano izgovara svoj tekst. Njegova koncizna dikcija, koja drži kontinuitet do samog kraja komada, daje nam do znanja da mu tema o kojoj govori nije daleko od srca. Nakon monologa, on nestaje, a radnja se prebacuje na scenu, gde počinje vizuelni spektakl. Stojanović je uskladio režiju i scenografiju, na kojoj takođe potpisuje rad, tako da segmenti zajedno budu izvodljivi u praksi, ali estetski ni nalik nečemu već viđenom u pozorištu. Dim koji preokupira celu salu nakon podizanja zavese povlači nas u priču i odvodi na železničku stanicu, mističnu i jezivu, gde upoznajemo naše glavne junake. Kada govorimo o izgledu scene tokom celokupne izvedbe predstave, može se reći da je lestvica upečatljivosti podignuta na stepen više. Kako bi nam bolje dočarao atmosferu, scenograf je na žičane „perone” postavio praktikable i na njima napravio dva kupea, što je veoma iznenađujuće za savremeno pozorište, s obzirom da je ovo jedna od retkih predstava koja se igra „na visini”, a ne na uobičajenoj pozornici. Igra sa rasvetom, koja je očarala većinu, dodatan je kompliment vizuelnom identitetu izvedbe i sjajan način kako istaći radnju koja se trenutno odigrava na sceni.

Voz može biti alegorija na mnoge stvari. U ovoj drami čini se da je autorka baš ovo prevozno sredstvo želela da upotrebi s namerom da celokupnu radnju i dešavanja smesti u jedan kupe tog voza, kako bi nam dočarala da i nakon rata sve ide „napred”. Više se ne vraćamo u prošlost, ne možemo da prognoziramo šta će se desiti u budućnosti, ali zato u sadašnjosti možemo da se postaramo da nam se iste greške više ne ponove. Tako i naši glavni junaci govore. Iako Crnjanski od početka nagovara svog saputnika da počne da razmišlja kako će izgledati njegov život kada stignu u Beograd, Andrić mu jednim jedinim argumentom – kako on vidi samo sadašnjost – zatvara put ka svim suvišnim pitanjima. Njih dvojica nisu jedini putnici u vozu te iste noći, sa njima su i doktor, jedna dama, vojnik i mornar. Kako radnja odmiče kraju, pitamo se da li su oni stvarne ličnosti ili samo plod mašte dvojice pisaca, što na kraju i ostaje na samim gledaocima da razreše. Doktor kao simbol sveukupnog naroda, ali i medija danas, predstavlja osobu koja sve vreme potencira političko opredeljenje i mišljenje glavnih likova, iako oni to vešto izbegavaju do samog kraja. Dok je vojnik mogao biti dvostruki, ili čak trostruki lik. Potresne rečenice koje je izgovarao čuo je samo Crnjanski, da li je to duh svih žrtava koje su nastradale u ratu zbog neodgovornosti mladog pisca? Ili možda jedan kolektivni lik koji simboliše sveukupni masakr i greh počinjen u prethodnih nekoliko godina? Možda čak i samo vojnik koji zbog trauma halucinira sve vreme?

Miodraga Mišu Dragičevića publika će sigurno upamtiti po liku Miloša Crnjanskog. Jedini odušak ozbiljno napisanoj drami daje njegova izvedba. Vickasti komentari i karakteristike koje je on svojim performansom uneo u već savršeno napisanog lika, ostaće uklesani kao još jedan neprikosnoven kompliment ovom delu. 

Ukoliko ste pre izvedbe predstave bili iole upućeni u književni opus obojice pisaca, onda se nećete razočarati: reference na njihova dela rasute su po celoj predstavi. Tekstove njihovih pesama Anja Đorđević ukomponovala je u izvrsne songove koji na prvo slušanje zaista podsećaju na kabaretske pesme iz predstavljene epohe. Songovi svoj „život” otpočinju tokom zapleta, tj. pauze u Sarajevu. Ta prekretnica, ili recimo zaplet, predstavlja početak fantazije. Od trenutka kada se voz zaustavi na mostu, kupe u kome su se do tada nalazili, zajedničkim snagama i maštom pisaca postaje sve što oni požele.

Ova predstava je omaž našim revolucionarima, uvaženim intelektualcima i piscima. Uz maštovitost reditelja, dobro poznavanje glavnih junaka i njihovih karakteristika, za šta se pobrinula autorka drame, i uz spektakularan performans mladog ansambla JDP-a, ova predstava će se igrati sve dok publika želi da oseti, vidi i na neki način upozna ljude čija smo dela svi čitali više puta. Onaj ko nije imao prilike da se susretne sa literaturom Andrića i Crnjanskog, biće ohrabren da istraži dela istaknutih umetnika, koja nikada neće pasti u zaborav.

Foto: Nebojša Babić