Koliko više da trpimo?

Sada, baš  u ovom trenutku, dok čitate ovaj tekst, neka Žena prolazi kroz pakao. Udarac, vrisak, polomljena čaša, plač deteta. Čujete li? Mnoge Žene svakodnevno preživljavaju nasilje od strane svog partnera. Vrlo često nismo ni svesni šta se sve dešava u toplini (?) tuđeg doma, između nečija četiri zida. A kada i postanemo svesni, okrenućemo glavu i reći: “Nije naša briga”. O toj (ne)osvešćenosti našeg društva da prihvati i pomogne žrtvama rodno-zasnovanog nasilja i kazni na pravi način nasilnika donekle govori i predstava “Trpele”. Upravo takvo društvo, koje i dalje gaji patrijahalne vrednosti, dovešće sedam Žena, likova u ovoj predstvi, do momenta kada će, u strahu za svoj sopstveni život, ubiti svoje partnere i zbog toga biti oštro kažnjene na oko deset godina zatvora. 

Publiku dočekuje ovih sedam Žena koje u pravoj liniji direktno okrenute nama sede na pozornici  i pletu crvenu tkaninu. Iza svake nalazi se po visok zid, sa svetlošću koja kao da izbija iz svake Žene. Sve one su različite, a opet nekako iste; sve one imaju naizgled drugačiju, a opet istu priču. Poprilično jednostavna scena i jednostavni i jednobojni kostimi nisu nikakav nedostatak, shvatam dok gledam predstavu. Jedino na šta želite i možete usmeriti svoju pažnju  jesu ove Žene i njihove priče, a to je izgleda sasvim dovoljno.

Naizmenično svaka od njih započinje svoju priču. U prvom krugu, one bivaju simpatične, ljubavne priče sa ponekom smešnom izjavom. Svoje ispovesti glumice započinju monologom obraćajući se publici, a onda određene delove svoje priče odglume sa ostalim glumicama, koje se pretvaraju da su partner, deca ili neki drugi lik. Polako počinju da govore o prvim stvarima u njihovim vezama koje su im zasmetale, prvim svađama i prvom šamaru. Znate unapred da će doći do toga, znate čak otprilike i kako će se odnosi između ovih Žena i njihovih nasilnih partnera odvijati. Ali nasuprot tome, način na koji glumice iznose priče izaziva konstantno iščekivanje i nemir. 

Predstava se gradativno odvija na sve dinamičniji način. U drugom krugu njihovih ispovesti prikazano je takvo nasilje da su Žene sada ozbiljno uplašene za svoj i za život svoje dece. Salom odvikuju vriskovi, plakanje. Oseća se veliki pritisak, izbezumljenost i strah koje oseća svaka od ovih Žena dok prikazuje svoju priču, koja se od bajke i slatke romanse pretvorila u pravi horor. 

U određenim, napetim i dramatičnim, ali i strašno tužnim i jezivim trenucima, čujem poneki tihi uzdah u publici i primećujem kako gomila ruku kreće ka licu da obriše suze. Niko nije ostao ravnodušan.

Odnos društva i institucija prema Ženama koje se obraćaju za pomoć takođe biva jasno oslikan u predstavi kada Žene nasilje prijavljuju policiji i socijalnoj službi. Policajci, prikazani kao muškarci, kvantifikuju nasilje umanjujući tako njegovu strahotu, ili traže krivicu u žrtvi koja navodno mora da je sigurno na neki način izazivala nasilnika. Ostali ljudi, komšije, prijatelji, kolege koji vremenom postaju svesni da se nasilje dešava, takođe ne preduzimaju neke značajnije mere da pomognu ovim Ženama, već ostaju prilično pasivni. To je upravo odraz onog okretanja glave i definisanja nasilja kao privatne stvari. Žene ovako ne dobijaju nikakvu podršku,  i to pre svega onu podršku koja će im obezbediti osnovna ljudska prava - pravo na bezbednost i sigurnost, pravo na slobodan život i život bez nasilja. 

U poslednjem i najmučnijem krugu ispovesti, publika sada vidi Žene koje se nalaze na potpunom dnu, u totalnoj propasti svega onoga što pojedinca čini čovekom. Pravi izraz za tako iznutra pogažene i ubijene Žene jeste ono što će jedna glumica u svom monologu i reći, a to je “bubašvaba”. Te Žene više jednostavno nisu imale život. 

Kod svake od njih u poslednjem delu priče, partner će ih prebijati, silovati ili pokušati da ubije. U tim strašnim i odlučujućim momentima kada je bilo “ili on ili ja”, one će izabrati život u u jednom zamahu sekirom ili nožem ubiće svog mučitelja. U tim scenama glumice odvijaju po crveno klupče i ostavljaju ih na pozornici.

Na kraju, glumice stoje na kraju pozornice i obraćaju se publici. Govore tako da znamo da su sada u zatvoru. Svaka od njih je ubistvom postala krivac kao da nikada nije bila žrtva takvog nasilja i takvog očaja, kao da nikada nije trpela mučenje i u potpunosti neljudsko ponašanje. U toj tužnoj sceni uporediće zatvor sa životom u nasilju, i reći će samo kako se ovde osećaju bezbednije i pouzdanije. Veoma je potresno bilo čuti da neke svoju decu vide tek par puta godišnje, i da ponekad nemaju pojma u kakvim uslovima žive u socijalnom domu ili kod dalekih rođaka. Ostaće na kraju želja za životom koji će provesti sa svojom decom. Sada mi je jasnije na šta me podsećaju donekle oni zidovi-ploče između kojih ima mali razmak – na zatvorske rešetke. 

Nakon predstave i takvih grozota koje su doživele Žene u priči, duševnih i fizičkih ožiljaka koje su vremenom zadobile, i nepravde koja ih je zatekla jer ih društvo nije želelo slušati, probudi se tako snažna želja da pomognemo svim Ženama koje žive u ovakvom paklu i da menjamo svet u jedno bolje mesto.

Foto: Nenad Milenković