Gubici i smrt - poput tamnih fleka na čovekovom srcu

U ponedeljak, 20. septembra, na sceni Kraljevačkog pozorišta odigrana je premijera predstave “Fleke” po tekstu Tijane Grumić, u režiji Juga Đorđevića.

Mlada glumica u kostimu jarkih boja i kaubojskom šeširu uvodi svoje roditelje i baku na scenu. Dok oni pomno prate, ona započinje nastup - priču svog života. Na sceni unutar scene, glavna glumica sa roditeljima pokušava da dočara prvi sastanak njenih roditelja, pa onda i neočekivanu trudnoću i dolazak jedne bebe na svet. Naizgled simpatična priča o porođaju u tatinim toliko obožavanim kolima završava se opisom fleka od krvi na zadnjem sedištu. Prvo spominjanje motiva fleka ne ostavlja publiku ravnodušnim, jer ubrzo shvata da tek rođena beba i njen tata ostaju bez majke, odnosno svoje voljene supruge.

Priča prati razne kratke epizode iz života devojčice koja raste bez majčinskog zagrljaja. Na posredan način, ali jasno osećamo tu prazninu i u srcu oca nakon gubitka svoje voljene. Iz ogromne tuge usled gubitka sačuvao je sve njene stvari. Predmeti izgubljene drage osobe pružaju nam kroz lažnu nadu da je ta osoba još uvek tu s nama, utehu koja u početku i ima miris naše voljene osobe, baš kao i njene stvari, ali vremenom poput mirisa i sećanja i ona počinje da bledi.

Odnos oca sa ćerkom nikada nije bio suviše topao i pun ljubavi. Izbegavao je da provode vreme zajedno i udavaljao se od nje. Nakon jedne uznemirujuće i snažne epizode (ali sa srećnim ishodom), ostala je da lebdi u vazduhu iznad publike sumnja da otac donekle nije mogao da podnese da svakim danom gleda svoju ćerku i da u njoj vidi krivca za smrt svoje žene. 

U nekim trenucima radnja predstave postaje usporenija, ali u pojedinim značajnim i teškim epizodama iz života, glavna glumica uz pomoć ostalih glumaca na sceni, na narativan način, ali opet veoma uzbudljivo, često i uznemirujuće, pokušava da nam dočara slike iz njenog sećanja.

Ova predstava, iako ima poneke humorističke momente, nastavlja da biva tužna kada, kao sedamnaestogodišnjakinja, glavna glumica gubi i svog oca – i to na veoma strašan i odvratan način. Još jedna krvava fleka – još jedna crna mrlja na srcu. Sada devojka ostaje samo sa svojom bakom i životom koji se mora nastaviti dalje. Kako izgleda to „dalje” i šta nam ono donosi, neka su od pitanja koja ova predstava pokušava da postavi. 

Naša devojka, koja je oduvek želela da vidi more, tu vodu za koju je vezuju strašna sećanja, ali i tople slike u njenoj glavi, poput stare fotografije njenih roditelja na plaži, hrabro se otiskuje na daleki put sa svojom bakom. Preko bakinih priča slušamo o još nekim životnim gubicima i različitim smrtima – ako smrti uopšte mogu da budu različite, jer razlikuje se valjda samo način na koji neko umre. Smrti i ono što ostane posle njih, a ne ostane ništa sem jedne velike šupljine, bivaju sve iste.

Čudna je to reč. Gubitak. Prikazuje nešto čega nema, nešto što nedostaje, nešto što smo izgubili. A opet, predstavljajući nešto što nije tu, on je ipak tu, sa nama, iz dana u dan, vrlo prisutan i bolan.

Foto: Nenad Milenković