Ko gubi a ko dobija, kada se sukobe Kramer protiv Kramera?

„Kako smo stigli dovde?“ – nedokučivo je pitanje koje lebdi nad bivšim supružnicima koji su preživeli krah, kraj i pregršt novih početaka koji su usledili. Urotiše se Kramer protiv Kramera, umesto da igraju na istoj strani, vođeni istim idealima, ciljevima i razumevanjem.

Repertoar Beogradskog dramskog pozorišta je premijerom održanom polovinom juna postao bogatiji za još jednu sjajnu predstavu – „Kramer protiv Kramera“, koja je već uspela da osvoji srca publike i pronikne u njihove najveće, najosetljivije dubine otvarajući važna, životna, za mnoge bolna i intimna pitanja.

Ovaj komad, rađen po motivima istoimenog romana Ejverija Kormana i kasnije nastale filmske drame Roberta Bentona, nosi veoma pitku, ali ujedno i dirljivu priču o sasvim običnim ljudima, supružnicima, kod kojih su međusobno nerazumevanje i problemi gomilani godinama nadvladali njih same, ostavljajući snage i prostora samo za jedno rešenje – kraj. Reditelj predstave Slobodan Skerlić opisao ju je kao borbu, ali ne između dobra i zla, ili dobrih i loših likova, već ljudi koji, reklo bi se, bezuspešno pokušavaju da usklade sopstvene karijerne ideale i ambicije, sa jedne, i odnose sa ljudima, emocije i život koji se dešavaju izvan zidova kancelarije, sa druge strane. Dramaturškinja predstave je Jelena Mijović.

Ted i Džoana Kramer, likovi koje tumače glumci Andrija Kuzmanović i Nada Macanković, jesu bračni par koji je uprkos ogromnoj ljubavi koja ih povezuje i iz koje je nastao i njihov sinčić Bili, u predstavi prikazan kao lutak, zapao u začarani krug mučnih, beskompromisnih razgovora, praznih priča, izgubljenih nada i razvoda. Džoana je fina, tolerantna žena, blage naravi, koja je nezaposlena otkako je postala majka i čitavo njeno postojanje i vreme su usmereni na Bilija i obavljanje svih zaduženja jedne domaćice. Jednoličnost svakog njenog dana, ogromna količina strpljenja i energije koju iziskuje vaspitavanje malog deteta, osećaj usamljenosti u tom procesu i odsustvo karijere za kojom čezne svaki atom njenog bića, počinju da je guše i stavljaju u poziciju osobe koja polako gubi delove sebe i posmatra sopstveni lik u ogledalu koji sve više bledi sa pretnjom da postane potpuno neprepoznatljiv. U želji da povrati svoj nekadašnji identitet zadovoljne, ispunjene žene i probudi iskru života koja se gotovo potpuno ugasila, Džoana iznova i iznova pokušava da, kroz staložene, argumentovane razgovore dopre do svog veoma uspešnog supruga Teda, pronađe u njemu trunku razumevanje za svoje stanje i podsticaj da se upusti u put traganja za izgubljenim ja kroz ponovno zapošljavanje i ravnopravniju podelu angažovanja koji se tiču deteta i kućnih poslova. Međutim, previše zaokupljen sopstvenim poslovnim ambicijama, ličnim potrebama i nagonima, Ted svesno ili nesvesno odbija da shvati nezahvalnost njene pozicije, ozbiljnost njenih reči i duboko nezadovoljstvo koje se usadilo u srce njegove supruge, sve vreme pokušavajući da je ubedi u suprotno. Revoltirana i ogorčena višegodišnjim bezuspešnim pokušajima, Džoana odlučuje da napusti Teda i Bilija, nakon što su njen bes i strah od dalje odgovornosti za jedno malo biće u momentu kada ni sama nije sigurna povodom sopstvenog bića, potpuno eskalirali. Scene Džoaninih emotivnih lomova i pražnjenja su urađene vrlo verodostojno, istinito i oslobađajuće.

Sasvim zbunjen, nesnađen i krajnje iznenađen ovim za njega neočekivanim spletom okolnosti, Ted biva primoran da nadoknadi sve godine svog odsustva iz Bilijeve svakodnevice, da preusmeri fokus sa posla na druge aspekte života i suoči se sa surovom realnošću roditeljstva. Njegova nova uloga posvećenog oca sa morem briga i obaveza na leđima, otvorili su u njemu nove spoznaje o sopstvenoj sebičnosti, zanemarivanju Džoaninih potreba, osećanja i vapaja za pomoć, koji su samo prolazili pored njega. Iako i dalje smatrajući njen impulsivni odlazak postupkom nedoličnim jednoj majci, sve više ju je razumeo a sve manje osuđivao.

Vrlo pročišćena, minimalistička scenografija, rekviziti i kostimi, za koje su zaslužne scenografkinja Mia David i kostimografkinja Jelena Milić Zlatković, omogućili su da emocija, glumački naboj i unutrašnji impuls likova u potpunosti dominiraju scenom i ostave jači utisak na publiku. 

Veliki uticaj na dinamiku predstave imala je glumica Marija Pikić, kao treći član glumačke ekipe, koja je bila nosilac svih sporednih uloga neophodnih za radnju: Boni, prijateljicu bračnog para koja je bila njihovo rame za plakanje, njihovih roditelja, advokata tokom brakorazvodne parnice... Veoma veštim prelaskom iz jednog u drugi lik, menjajući boju glasa i držanje, Marija je predstavi pružila komični aspekt, dinamične skokove iz sadašnjeg trenutka u prošlost i slojevitost samog komada.

Što se nastavka radnje tiče, on je prepun neočekivanih obrta i novih emocija. Nakon što se zacelila, pronašla sebe i dosegla određeni nivo mira, Džoanu su opseli novi nemiri koji će promeniti celokupan tok predstave i živote svih njenih likova. 

Čitava predstava je odigrana veoma iskreno i prirodno, bez primesa patetike, sa elementima komedije koji umanjuju napetost atmosfere i težinu određenih reči i postupaka. Govoreći o sasvim običnim ljudima, nažalost, čestim emotivnim vrtlozima i situacijama u koje zapadaju bračni parovi i svim aspektima roditeljstva, ova priča je veoma lako pronašla put do srca gledalaca, omogućila je da se sa njom povežu i u njoj pronađu. To potvrđuju brojni uzdasi koji su dopirali iz publike, pogledi prepoznavanja, osmesi praćeni olakšanjem, ali i određenom dozom gorčine.

Na koji način se ova priča Kramerovih završava, da li će pravda kod sukobljenih strana biti zadovoljena i kako se u datim situacijama ponašaju muška, ženska, ali i dečja priroda, ostaje na vama da saznate na nekom od sledećih izvođenja.

Foto: Dragana Udovičić