U Domu kulture Studentski grad održana je premijera predstave „Zločin na Kozjem ostrvu” u režiji Tanasija Ćakića, po tekstu Sofije Dimitrijević.
Ovo delo govori o ritualima, požudi i pohlepi tri žene i jedne muške figure koja se misteriozno pojavljuje i dolazi u njihove živote. Radnja dela odvija se na zapuštenom i izolovanom Kozjem ostrvu. Manipulacijom i korišćenjem strasti i emocija, muškarac koji dolazi i ruši sve hijerarhijske i dotadašnje međusobne odnose žena koje žive u toj kući, dolazi do stradanja i zločina čiju krivicu na leđima nose svi likovi ovog dela.
Svaki lik ima drugačiju estetiku i izgled, što stvara jedan kontrast i lako je upamtiti karakteristike tih likova. Udovica Agata, njena zaova Pija, ćerka Silvija i misteriozni putnik Anđelo glavni su junaci ove tragične drame. Silvija je jedan od najbolje napisanih i dramaturški postavljenih likova. Mlada glumica Kristina Milosavljević, i njen izvrstan performans, koji uz ovako kompleksnog lika ide kao kompliment, za svaku je pohvalu. Kada bismo njen lik zasebno analizirali videli bismo enormnu razliku sa počeka i kraja izvođenja ovog dela. Kroz traume koje ona doživljava zbog ponašanja svoje majke i tetke i torture kroz koju prolazi zbog Anđela, koji je do kraja dela zavodi i seksualno uznemirava. Kristina je svoju emociju i razočarenje prenela na publiku tako da su svi do neke mere saosećali sa njenim karakterom Silvijom.
Scenografija bila je jedan od segmenta koji je celu atmosferu pretvorio u jedan momenat satire i tu mračnu i anti-religijsku energiju preneo na publiku. Dosta kreativnih momenata mogli su biti uočeni na sceni. Zanimljiv okvir sobe koji je sačinjen od najlona i jezivog portreta na zidu koji predstavlja porodicu koja živi u toj kući. Svetla koja se menjaju u situacijama kada se dešavaju bitni sukobi među likovima dosta doprinose shvatanju i razumevanju celokupne drame. Vizuelno je zadovoljavajuće i svaki detalj fluidno ide uz radnju dela. Kostimi nam govore sve o karakterima likova, i svaki luk predstavljen je razlučitom bojom. Tu imamo sukob crne, bele i neutralne krem boje što nam odmah vizuelno stvara sliku i daje neki prvi utisak o karakterima koji se do kraja predstave ne menja.
Neobičnih efekata ima i u režiji koja je bila jedan od malo manje razvijenih segmenata. Bilo je dosta zanimljivih trenutaka i apstraktnih prikaza radnje publici. Ali isto tako bilo je i nerazumnih delova i vreme koje prolazi u drami nije prikazano na najbolji način. Koliko je vremena Anđelo proveo u bunaru, i kako se ta kulminacija desila i koliko je vremenski to trajalo jako je zbunjujuće i pomalo zbrzano za jedan ovakav tekst, koji poseduje veliku količinu potencijala za mnogo bolje prikazivanje. Jako interesantna činjenica je da za jedini muški lik koji se u ovom delu pojavljuje, reditelj je odlučio da i njega igra žena. Rediteljski pristup ovom delu jeste bio diskutabilan, ali jedna od stvari koja se može izdvojiti jeste odabir muzike. Pametno promišljeno i svakako dobro uklopljeno uz celu atmosferu i estetiku ove predstave.
Ovo delo koje i nije najpoznatije u savremenoj književnosti, a ima veliki potencijal da se izvanredno obradi i prenese na scenu, nije najbolje iskorišćeno u ovom slučaju. U predstavi je humor iskorišćen kao pomagalo koje je razbilo nezanimljive trenutke, kojih je pritom bilo dosta.
otografije: Ana Evtić
.jpg&w=384&q=90)
