Uprkos sve dubljoj krizi humanističkih načela i vrednosti u vremenu u kome živimo i čiji krah, nažalost, još uvek ne naziremo, ipak ne možemo poreći da smo i dalje okruženi pojedinim institucijama kulture koje nastoje da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi pružile otpor nepovoljnoj društvenoj klimi. Jedna od takvih institucija je i Dom kulture Studentski grad, koji je decenijama unazad kako domaćin gostujućih, eminentnih pozorišnih trupa, tako i, što je još značajnije, pokrovitelj brojnih amaterskih i studentskih stvaralačkih poduhvata. U velikoj sali ovog doma kulture odigrana je predstava „Ostrvo”, koja je koncipirana kao dramatizacija istoimenog romana Meše Selimovića. Glumci predstave, Bratislav Janković i Ivana Terzić, istovremeno su i njeni autori, a do ulaznica za predstavu moglo se doći potpuno besplatno na biletarnici Doma kulture Studentski grad, što se pokazalo kao sjajan podstrek ljudima da deo svog slobodnog vremena izdvoje za odlazak u pozorište.
Roman „Ostrvo” Meše Selimovića jedan je od njegovih romana u kome junaci najviše govore, ali premalo razgovaraju. Veliki deo romaneskne celine sačinjen je od sažetih dijaloga dvoje ostarelih supružnika, Katarine i Ivana, koji svoje preostale staračke dane provode izolovani i odbačeni, u čamotinji ostrvskog života, te im je, pored svakodnevnih, ustaljenih radnji, „razgovor” jedini način da prekrate vreme. Međutim, koliko u tim dijalozima zaista dolazi, odnosno ne dolazi do istinske korespondencije, pod kojom se podrazumeva međusobna razmena mišljenja, stavova, iskustava i osećanja, na vrlo upečatljiv i simboličan način prikazano je u dramatizaciji ovog romana.
Naime, na sceni se nalaze njih dvoje, Ivan i Katarina, svako na svojoj polovini, jedan drugome okrenuti leđima, čime je simbolički dočarana njihova zadubljenost u vlastite mikrokosmose, kao i međusobna otuđenost. Ophrvani nezadovoljstvima usled promašenosti i ispraznosti sopstvenih egzistencija, kojima svrhu više ne vide, utehu bezuspešno traže u „lijepim sjećanjima na vrijeme kada su snažno doživljavali život”, čime dodatno pojačavaju osećanje apsurdnosti svega onoga što njihov život trenutno sačinjava. Tražeći među sobom krivce za neostvarenost svega što su nekada želeli ili mogli, Ivan i Katarina namerno povređuju jedno drugo, upadajući u „vrzino kolo” ispitivanja sopstvenih granica podnošenja patnje, sve dok ne dođu do kulminacione tačke, koja ih dovodi do spoznaje davno potisnute istine o ljudskom biću – da čovek „ne živi samo o hljebu”, jer mu „i duša traži svoje”. Prognani na ostrvo od strane vlastite dece, osuđeni na koegzistenciju dokle god ih bude imalo, oni duboko u sebi znaju da jedno bez drugoga dalje ne mogu, te u retkim trenucima, koji jako kratko traju, utehu i sreću pronalaze u međusobnom predavanju i nežnosti, privremeno potiskijući davno neostvarene želje. Spoznavši u osobi do sebe ne samo svog životnog saputnika, već i sapatnika, ovaj bračni par staraca obnavlja davno porušeni most između svojih razuđenih duša, uviđajući da je čitav smisao ljudskog života upravo u tome - imati kome deo sebe na dar dati i, zauzvrat, od njega uzdarje primiti.
Što se samog izgleda scene tiče, može se reći da je ona uređena u stilu Selimovićevog načina prikazivanja prostora – dakle, bez mnogo detalja, jer se akcenat ne stavlja na dekor, već na njegovu simboliku, koja korespondira sa osnovnom tematikom romana i predstave. Glumci su okruženi publikom, koja je, usled prekoračenja „zakona trećeg zida”, i sama na sceni, predstavljajući more i grad preko mora, kojima je ostrvo okruženo. Ujedno, takvim svojim položajem publika formira prilično uzak krug, koji simboliše ostrvo na kome ovo dvoje žive, te se može reći da je njena uloga u ovoj predstavi proširena – od pasivnog recipijenta postala je aktivni učesnik u predstavi, kao jedan od retkih rekvizita na sceni. Takođe, sama simbolika kruga upućuje nas na bezizlaznost situacije u kojoj su se likovi našli, kao i na monotonost i učmalost njihove ostrvske svakodnevice.
Kao i u slučaju scenografije, ni kostimografija ne vrvi od detalja. Na glumcima je jednostavna, iznošena odeća, koju oni ne presvlače čak ni u trenucima kada prelaze iz svojih uloga u uloge Ivana i Katarine iz mladosti, kao i u uloge njihovih sinova i snaha (gest koji naznačava promenu uloge jeste Ivanino/Katarinino svlačenje i oblačenje džempera). Naravno, takva odeća na njima takođe ima svoju simboliku – dopire iz onog vremena kada su „još uvek snažno osećali život”. Zahvaljujući tako svedenoj kostimografiji, do izražaja dodatno dolazi vešto iznijansirana psihologizacija likova, koja, kao i u Selimovićevom romanu, i ovde uzima primat. Vešto izvedeni psihološki skokovi, kojima ova predstava obiluje, a koji se očitavaju u naglim promenama raspoloženja likova i atmosfere među njima (od srdžbe i ljutnje do nežnosti i milosrđa, kao i od čemerne, turobne atmosfere do deonica sa primesama humora i ironije) potvrđuju veliku umešnost i neosporivi talenat dvoje glumaca/autora, koji su ovom dramatizacijom dokazali da je za dobru predstavu ponekad potrebno jako malo – kreativnost njenih autora, glumačko umeće onih koji pred nama predočavaju autorski stvaralački naum, kao i jasno izvedena suština onoga o čemu predstava govori.
Foto: Gradsko pozorište Čačak
