Na daskama koje život znače u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu odigrana je premijera predstave „Svet mogućnosti”. Na predstavi se radilo skoro dve godine, reditelj Haris Pašović i glumačka ekipa su sarađivali sa porodicama koje imaju članove sa poteškoćama u razvoju i sa ustanovama koje im pružaju adekvatnu pomoć. Nije se radilo samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, jer je projekat na međunarodnom nivou.
Početak predstave je na neki način miran i tih, kada na scenu izlaze glumci i unose u publiku mnoštvo osećanja i briga dočaravajući život i probleme svojih likova. Mirno je, sve dok to ne prekine samo jedan vrisak, koji zapravo vrišti u ime svih. U ime svih onih koji imaju isti problem, onih koje inače ne čujemo i zaobilazimo. U tom trenutku se dovoljno oseti bol, ali ne fizička, već ona unutrašnja teskoba koju izaziva bespomoćnost.
Sama predstava je dinamična, glumci igraju po nekoliko likova tokom činova koji se prepliću sasvim precizno da održe pažnju. Radnja je fokusirana na način života osoba sa poteškoćama u razvoju i, što je jako bitno, na način života njihovih porodica. Naravno, predstavljen je samo deo onoga kroz šta svi oni prolaze i nije ni moguće sve obuhvatiti jednom predstavom. Treba naglasiti da iako je tako, predstava je bila uspešna u svojoj nameri i vrlo efektna, glumci su bili maestralni u svojim ulogama i fascinirali su nas igranjem takvog stanja koje im nije blisko, i to jako ubedljivo. Briljirali su na sceni Gordana Đurđević Dimić, Marija Feldeši, Lidija Stevanović, Mina Pavlica, Sanja Ristić Krajnov, Jelena Antonijević, Aljoša Đidić, Milan Kovačević, Aleksandar Sarapa, Marko Savković, Rade Perović i Vukašin Ranđelović.
Predstava sadrži mnoštvo bogatih scena koje nas podsećaju koliko bez razumevanja i nade možemo biti siromašni. Zanimljiv je odnos bračnog para u predstavi, trenutak kada žena svom mužu saopštava da im je dete imalo pomak u napredovanju, ali joj muž razočaran objašnjava da je to ipak samo nešto svakodnevno i nikako novo. Gubi se povezanost između supružnika koji vole svoje dete takvo kakvo je, ali im je takođe stalo i do njihovog odnosa, koji je sve teže održavati. Možete se zapitati da li su u takvim porodicama veći borci roditelji ili deca sa poteškoćama u razvoju i koliko zapravo čovekova psiha može biti jaka.
Predstava može ostaviti veoma jak utisak na publiku pokušavajući da probudi emocije, empatiju i ono najbitnije - svest, to jest istinu. Ta istina predstavlja zapravo sva ona razmišljanja i pitanja koja guramo pod tepih, o kojima teško govorimo. To su sva ona ustezanja, strahovi, rastrzani odnosi i osećanja krivice. Neverovatno je kakve trenutke možete proživeti kroz predstavu iako ste van scene. Možete osetiti nadu svake majke za napredak svog deteta, koja se bori prvo sama sa sobom i sa sindromom svog deteta; ili kako je kada vam se svi snovi ruše iako se neprestano otimate tim mislima koje vas mogu odvesti u ponor. Naravno, ne prolaze sve porodice kroz isto, neko se bolje nosi sa tom situacijom i bodri druge, a neko jednostavno nema kud jer prebaci svu dužnost i krivicu na svoja leđa. Kao što Tolstoj kaže: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način” - ta misao vam može proći kroz glavu tokom predstave.
Pitanje je da li se te porodice bore protiv sreće da je osvoje jer im uporno beži, ili protiv nesreće da je oteraju jer je previše prisutna? U predstavi postoji i osvrt na to šta se dešavalo tokom prošlog veka u vreme ratova, šta se dešavalo osobama sa poteškoćama odnosno jednostavno rečeno drugačijim osobama. Kako i zašto je uopšte dolazilo do takvih odluka, do oduzimanja života? Čak se tokom predstave postavlja pitanje da li je to zaista oduzimanje ili darivanje nekog novog života. No, da biste to pokušali da razumete ili shvatite, morate se prepustiti predstavi.
Takve osobe nisu manje vrednije, već samo mi nemamo dovoljno snage da im pružimo pomoć i podršku, da im prilagodimo ovaj svet u kom živimo tako da mogu u istom da opstanu, da im stvorimo „svet mogućnosti”. Ovakva predstava donosi nešto sasvim novo i drugačije na pozorišnu scenu. Toliko toga nam govori, prenosi emocije i unutrašnje borbe i može vas naterati da se o mnogo čemu zapitate i istovremeno vas ostaviti bez reči.
Foto: Marija Erdelji
