Terapija

REČ REDITELJA:
Od rođenja nas stavljaju u kalupe. Od malena smo naučeni kako šta ide, šta se govori, a šta se ne govori, čime je prikladno igrati se, koja je boja za koga, šta se kad radi i, generalno, kako idu stvari u životu. Teži se uniformisanju u svemu – odeći, nameštaju, navikama, stavovima. Nema traženja, nema preispitivanja, sve što bi trebalo da znamo unapred je određeno, zacrtano, zapisano, zapakovano u neku plastiku – naše je samo da taj „recept“ sledimo u potpunosti. Pa ipak, svi u nekom trenutku dođu u ćorsokak. Zaglave se u pogrešnom poslu, pogrešnoj vezi, pogrešnom gradu. Sledi prvo osećaj bespomoćnosti i beznađa, pa onda ogorčenje, bes, zavist, ozlojeđenost i poređenje sa drugima. „Zašto oni ovo imaju, a ja ne“, „zašto je on na tom mestu, a ja ne“, „zašto se ona udala, a ja ne“ itd. Spisak je beskrajan....