Bliži nebu

Povodom dosadašnjeg ostvarenog opusa Željka Hubača mogu se izneti dve osnovne tvrdnje: prvo, da je reč o jednom od najprovokativnijih fenomena u savremenom srpskom pozorištu, i drugo, da se taj fenomen u odnosu na dominantne aktuelne tokove srpske dramaturgije pojavljuje kao atraktivan, ubedljiv i dobrodošao – izuzetak. (…) Ozbiljniju dimenziju Hubačevog žanrovskog spektra, drama Bliži nebu reprezentuje na ubeljiv način; međutim, čini se, prema većini dosadašnjih tumačenja, da taj način nije adekvatno sagledan. Bliži nebu jeste, u svom prvom sloju, naturalističko-poetski intonirana drama o ljudima koji su – proterani iz normalnog sveta, ili pobegli iz njega – u prostorima konvencionalno označenim kao „ludnica“ pronašli uporište, utočište, ili priliku za osvetu. Takođe, ni drugi nivo – na kojem autor predočava kako njegovi likovi, Avdika, Gute, Prokič, kao...