Tijana Marković rođena je 1986. godine. Osnovne i master studije završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Jasne Đuričić. Stalni je član ansambla Srpskog narodnog pozorišta. Ostvarila je brojne uloge u pozorištima, filmovima i televizijskim serijama. Jutro započinje sa domaćom kafom bez šećera, jer jedino tako dolazi sebi.
Pripadaš mlađoj generaciji glumaca u SNP-u, imala si tu sreću da uđeš u radni odnos. Koliko generalno mlađi glumci i glumice imaju priliku da se afirmišu? Da li su im vrata institucija otvorena?
Moja prva profesionalna predstava je bila dok sam još bila na četvrtoj godini Akademije. Tadašnja upravnica Somborskog teatra je došla u Beograd, gde smo se okupili sa svih klasa svih Akademija. Zapazila je nas troje-četvoro i pozvala na razgovor. To je bilo 2010. Deset godina posle nema takvih dešavanja. Današnje okolnosti se nekad malo i koriste kao izgovor. Društvo nam je postalo inertno, nema potrebe da se zapitaš šta će ostati posle tebe. To nije dobro! Na nama je da osvestimo, posebno mlade i da im se da prostor. Stvarno moram da napomenem da je SNP otvorilo vrata mladima, kao i Beogradsko dramsko pozorište. Mislim da brinu o njima i da im se daje prostora. Jedan moj kolega je u jednom trenutku poslao svim pozorištima mejl sa svojim CV-jem i na kraju dobio posao. Na nama je da učinimo prvi korak, ostalo, hajde da kažemo da nam Bog doda. Ne treba odustajati. Ako se povučemo, obesmisliće se sve i neće nas biti. Pozorište mora da traje i opstaje!
Prošle godine dobila si nagradu „Predrag Peđa Tomanović” za najbolje ostvarenu ulogu u SNP-u, dosta si angažovana i igraš vrlo različite, zahtevne uloge. U kojoj meri doživljavaš glumački esnaf kao isplativ i na koji način?
Malo je nazahvalno da iz ove pozicije govorim, zaposlena sam, imam stalna primanja i dosta radim. Snimaju se serije, tako da su glumci tu prilično angažovani, dok u pozorištu ne. Tu je i dalje teško naći uhlebljenje i posao. Svaku ulogu dobila sam na kastingu ili po preporuci, ništa mi nije dato. Sebe sam dovela do toga da sada mogu da biram i uvek mi je kvalitet bio na prvom mestu, jer nađe svoj put. To je ono što se isplati. Osim toga, važno je i da smo svoji, jer zbog raznih okolnosti, zaposlenja i sličnog izgubimo autentičnost, koja je važna ne samo da bi bio dobar glumac nego i čovek. Važno je da talente koji su mi dati rođenjem razvijam. Prioritet mi je da u sebi probudim kreativnost, jer me to čini živom, budnom i veselom. Umetnost u meni budi dete, jer uvek iznova imam priliku da se igram, da nikada ne znam gde idem, da otkrivam. Kroz istraživanje različitih profila i mi sami se preispitujemo i razvijamo u bolje osobe, a samim tim i u bolje umetnike.
Marija u „Smederevu 41” ima upečatljiv deo kada šapuće tekst iz „Zločina i kazne” jer ne može da shvati zlo u ljudima. Koliko ti nekad bude teško da se ubaciš u ulogu i govoriš ono u šta sama ne veruješ? Da li ti je potrebno da opravdaš likove koje igraš?
Da. Ja ih pravdam srcem. Marija je jedna devojka čistog srca i blagočestiva, koja ne zna za taj svet. Ne može da poveruje da postoje takvi ljudi. Teško je bilo meni kao Tijani to da pronađem u sebi jer svaka osoba ima svoj potencijal i kvalitet. Ono što je meni najveća inspiracija kada radim na nekoj ulozi jeste da je razumem, ne osuđujem i da nju stavim na prvo mesto, a da iz sebe izvučem ono što imam i otkrivam novo. Upravo je širina ovog posla u tom neosuđivanju jer nikad se ne zna, čovek je čovek. Nije lako, to je izazov i čini me boljom. Kao da mi otvara neke datoteke koje su bile tu oduvek, samo što su možda zaboravljene ili potisnute. Ne mogu ulogama da dam pečat bez svog ličnog iskustva i tu se vraćamo na autentičnost, koja je najvažnija čime god da se baviš. Negde sam pročitala: „Biti ono što jesi je oblik umetnosti koji se neprestano razvija”.
Za ulogu „Elmire” u „Tartifu” si dobila nagradu Zlatno zrno. Koliko je Elmira danas moguća u našem svetu i šta bi je pitala da je sretneš?
Apsolutno je moguća. Možda čak i više nego u Molijerovo doba, jer je danas izraženija izgubljenost, potraga za smislom i onim najdubljim delovima sebe, potreba da budeš ono što jesi, izboriš se sa onim što ti društvo nameće, da se izboriš kao žena u društvu jer su one, čini mi se, danas preuzele ulogu muškarca, Animus je nadjačao Animu. Rekla bih Elmiri da zadrži dobrotu i čisto srce, ali da se osvesti. Mislim da nam je to svima potrebno, u onom suštinskom smislu, da sagledamo širu sliku, a ne iskrivljenu i idealizovanu. Pitala bih je da li je svoja.
„Tartif” je proglašen za najbolju predstavu na našem portalu u 2019. godini. Šta je to što ga izdvaja od drugih?
Emocije me odmah preplave jer se radi o jednom od naših najboljih reditelja koje smo imali i koje ćemo možda ikada imati, a to je Igor Vuk Torbica. Njegov odlazak je ostavio trag na svima nama jer odlazak takvog čoveka i talenta je težak. Oni su retki, a ono što je na nama jeste da ih prepoznamo i negujemo, bez obzira na neke površne i trivijalne stvari. Što se „Tartifa” tiče, ona prva scena sa Hanom i sa mnom krenula je iz improvizacije, da bi nas sutradan Igor sačekao sa transkriptom. Rekao je jednu ključnu stvar, a to je da nije došao po predstavu, došao je da je uradi. To znači biti tu i ići do kraja. Ono što je najbitnije kod ove predstave je tekst, jer je koristio samo 30% integralnog „Tartifa” i stavljao u svoj tekst. Koliko davno je to pisano, a kako komunicira sa sadašnjošću! Na jedan i u jezičkom i vizuelnom smislu vrlo estetizovan način ukazuje nam na problem.
Ana Marija iz „Travničke hronike” pokušava da se izbori za svoje mesto u jednoj hermetičnoj, a istovremeno heterogenoj sredini. U kojoj meri je ona kao takva savremen lik? Kakve lomove mlade žene danas proživljavaju?
Ana Marija je jedan od najbolje napisanih ženskih likova ne samo u našoj, nego u svetskoj književnosti. Igrati nju je za poželeti! Najveći izazov je bio njen psihološki profil. Žena dualne prirode, što kaže Andrić, hladnog tela a usijane glave. Mislim da se to u nekim trenucima graniči sa šizofrenijom, koje itekako danas ima i poprima sve veći broj ljudi. Kod nje je najveći problem strah, prvenstveno od same sebe, a onda i od okoline. Ona ne oseća pripadnost, bori se sa tom blatnjavom pustinjom. U svemu tome je i puna života, mašta, što je malo kontradiktorno. Nema svest o realnosti i ne prihvata je, već beži od nje. Tu kreće borba. Teško je danas biti žena jer se menjaju prioriteti i sistem vrednovanja. Svo to spoljašnje ulepšavanje je samo zamena za duboku neispunjenost i prazninu. Mislim da je krajnje vreme da zavolimo sebe, na zdrav način, u iskonskom, suštinskom i prirodnom obliku. Ne kažem da je lako, i sama se sa tim borim svakodnevno. Problem treba suštinski rešavati, a ne zavaravati se nekim prividom i površnostima. Društveni pritisak i očekivanja smatram nekulturnim jer svako ima prava na svoju slobodu. Trebalo mi je vremena da shvatim da ne moram ništa, ali danas to znam.
Nedavno je bila premijera „Velike depresije”. Kako ti se čini interesovanje publike za pozorište, jel smanjeno ili ili su ga se ljudi ipak uželeli?
Dobro je da se predstave igraju. Publike ima i više nego što smo mislili. Ljudi nisu toliko u strahu koliko im se nameće. Objektivno je prisutan, ali su ljudi željni kulture, dobrih predstava, kolega, da su društveno aktivni uopšte. Da izađu iz kuće i vide ljude, na kraju krajeva, da su u nekoj komunikaciji, makar i neverbalnoj, koja je, prema mom mišljenju, mnogo bitnija. Upravo u interakciji sa publikom dešava se pozorište, a ono je čudesno! Ja sam prvi put imala premijeru u 14 h i pitala se kako će proći. Prošlo je odlično! Uvek može bolje, ali sam stvarno zadovoljna. Marku Čelebiću je ovo diplomska predstava, pisac je Filip Grujić. Divno mi je da otkrivamo nove pisce i mislim da predstava odlično komunicira sa publikom. Imali smo veliku želju da se vidimo i radimo, i da sve ovo traje. Čim traje u ovakvoj situaciji, mi smo zapravo iznad nje.
Foto: Boško Karanović
