Slobodan Beštić je rođen 1964. godine u Pančevu. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. Dugo se bavi pedagoškim radom a odnedavno je zaposlen i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Oživeo je likove kao što su Hamlet, Nižinski, Saloma, Dijego Rivera, Jerotije Pantić i mnogi drugi. Pored profesionalne karijere, praktikovao je i istražio razne pristupe duhovnosti kao i tehnike samoisceljenja. Sa Slobodanom smo se sreli na avangardnom Dorćol Platz-u i popričali o zanimljivim temama, uz osvrt na njegovu karijeru.
Šta biste rekli sebi kao osamnaestogodišnjaku?
Budi hrabriji i više veruj u sebe. Tada sa osamnaest godina sam ozbiljno razmišljao da li da odem na glumu i bio sam dosta uplašen iako sam se time bavio u nekim oblicima. Međutim da nisam imao podršku ljudi koji su se našli oko mene i bodrili me, ja to nikada ne bih uradio. I mislim da nisam uspeo da prođem prvi put, ne bih se usudio da ponovo dođem na Akademiju. Za razliku od nekih mojih kolega koji su više puta izlazili na prijemni i imali više hrabrosti da iskoriste talenat koji im je Bog dao.
Sa kojim predrasudama ste se susreli u svom poslu?
Prvenstveno sam ja imao predrasude o glumi. To je bilo na početku studija, u smislu šta sam ja zamišljao da je gluma. Zatim tu su bile i predrasude mojih roditelja, koji su mi ukazivali na primere glumaca za koje niko ne zna i da su glupi i neobrazovani. Kafanski tipovi. Reditelji vole da kažu da su glumci velika deca, popularnije da su lude i neurotične ličnosti kojima ne treba verovati. S druge strane, kada sam ja počinjao, važilo je mišljenje da su glumci senzitivni i detinjasti. Lako se da manipulisati sa njima jer nemaju nikakav stav o životu, prosto analfabete su. Za reditelje to nije važilo, jer se smatralo da mnogo više čitaju.
Dugo se bavite meditacijom i jogom. Da li su Vam one pomogle da se suočite sa životom, da lakše koračate kroz život?
Ta tema je dosta vezana za moj život ali i za glumu naravno. Na studijama, kada sam imao oko dvadeset godina, doživeo sam jedno iskustvo koje me je promenilo i odrazilo se na moju glumu zato što čovek kada studira glumu, on se između ostalog bavi svojim bićem- ko je, šta je, ne samo zanatom. Sada mogu da kažem da sam bio jedna osoba do tog trenutka i druga osoba od tog trenutka i to je išlo pararelno sa studijama glume. Pored toga, imao sam sreće da rano odem u Odin teatar i tamo se bavim laboratorijskim radom u pozorištu.
Šta za Vas predstavlja duša?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje zato što ono nije kao poslovica. Ali rekao bih da je to živo prisustvo čoveka, svesti, misli. Sve što pokreće materiju je ono što je nematerijalno i ono iz mog iskustva nastavlja da živi dalje posle smrti tela. Mnogi ljudi, pogotovo filozofi, različito definišu taj pojam. U mom životu je to moja inspiracija. Svaku moju ulogu želim da radim iz duše, jer ako ne uradim tako ona je loša.
Da li Vas je promenila neka uloga?
Jeste. Jedna od prvih uloga koja me je promenila je u Buđenju proleća. Velika uloga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i bitan proces rada sa rediteljem Harisom Pašovićem. On je zahtevao jednu vrstu otvaranja posle kojeg sam se ja promenio kao čovek. Tu su i Nižinski i Saloma. U Salomi sam na primer radio sa jednim ruskim rediteljem i negde sam shvatio šta znači duhovnost u glumi.
Ko je po Vama dobar pedagog?
Dobar pedagog mora da razume studenta koji stoji ispred njega i ne vežba na njemu svoje teorije o pedagogiji. Mora da razume šta je problem studenta kako bi mogao da mu pomogne indikacijom. Empata jednom rečju.
Kada su u pitanju studije glume i mladi ljudi koji imaju ambiciju da se bave time, šta je najvažnije što moraju da shvate?
Ko sam ja i zašto se bavim tim. Popularnost se ostvaruje slučajno, srećom ali i radom na sebi koji ne mora da bude duhovni. Ja mogu da idem u teretanu i da fizički lepo izgledam, budem prosto prihvatljiv za televiziju. To traje neko vreme pa dođu drugi. Ja lično studente uveravam da dublje urone u sebe jer će inače biti nesrećni.
Na čemu ste zahvalni?
Zahvalan sam što sam se vratio, i to sa svešću da imam zadatak. Kao to i da je on povezan sa glumačkim talentom. A ja taj talenat onda moram dalje da razvijam i radim na njemu. Zahvalan sam što sam dobio snagu da to izvedem.
Koliko su važni autoriteti u umetnosti?
Pravi autoriteti nikada ne govore da znaju sve o umetnosti. Oni se postavljaju kao ljudi koji pitaju i koji traže. Ako se umetnost predstavlja kao recept, ona ne treba kao takva da postoji. Pravi autoriteti su oni koji uče zajedno sa svojim studentima.
Šta Vas inspiriše?
Inspiriše me da vidim ljude iz Nedeljice. Može mi se dogoditi da dobijem ulogu da igram takvog čoveka. Inspiriše me i kada vidim život na ulici, tu strast. To je ono što mi vraća veru u život.
