Povodom ovogodišnjeg Festivala umetnosti i ljudskih prava koji će biti održan u periodu od 10. do 13. juna, razgovarali smo sa glumicom i preformerkom Ivanom Milenović Popović o samom konceptu festivala, ali i o njenoj predstavi „Nasleđe” koja je kreirana kao deo umetničkog doktorskog rada na Institutu za umetničku igru, u produkciji Dah teatra.
Tema ovogodišnjeg festivala je „Miiti mir“, koja je veza zemalja pogođenih ratovima iz kojih dolaze mnogi umetnici i Srbije u ovom trenutku (ili se ne odnosi samo na ovaj trenutak)?
Tema ovogodišnjeg festivala DAH Teatra „Misliti mir“ jeste aktuelna, odnosi na sadašnji trenutak strašnih ratnih sukoba, migracije, izbeglištva i globalnih konflikta koji ostavljaju posledice i u lokalnim sredinama, i utiču na sve nas. Međutim, ona nije ograničena samo na trenutni kontekst. Ona ima dvostruku dimenziju. Sa jedne strane želimo da pokušamo da uspostavimo dijalog suprostavljenih stana jer verujemo da umetnost ima moć otvaranja i kreiranja slobodnog i sigurnog prostora, razumevanja drugih i drugačijih kao i moć pomirenja. Istovremeno, „Misliti mir“ je tema koja poziva na promišljanje o tome kako možemo stvarati i očuvati mir kroz umetnost, kako se odupreti nasilju i nepravdi – i u sadašnjosti i u budućnosti. Šta znači pozitivan mir i u kojoj meri ga živimo? Mi, koji živimo na prostoru bivše Jugoslavije, nosimo iskustvo ratova iz 90-ih i duboko smo svesni koliko je proces pomirenja dug I složen. Znamo koliko je važno da aktivno sećanje, i koliko umetnost može biti moćan alat za izgradnju mira – istovremeno isceljujuća i povezujuća.
Dakle, tema jeste vezana za trenutne globalne i lokalne okolnosti, ali je nije ograničena samo na njih – već ima trajnu, univerzalnu umetničku i društvenu relevantnost, jer se pitanje mira tiče svih nas, u svakom vremenu i svakom prostoru.
Koji su izazovi u organizaciji festivala u ovom momentu, kako reaguju umetnici kada ih pozovete u Beograd gde se svakodnevno odvijaju protesti?
Izazovi sa kojima se suočavamo odavno su prevazišli značenje same reči – jer to više nije izuzetak, već naša svakodnevica. U svetlu trenutne situacije, ne samo zbog studentskih protesta koje u potpunosti podržavamo, već i zbog reakcije vlasti na njih, kao i sistematskog isključivanja nezavisnih umetnika iz kulturnog života – primer za to su obaranje gradskog konkursa za kulturu u Beogradu i činjenica da Ministarstvo kulture još uvek nije objavilo rezultate svog konkursa – jasno je da podrška nezavisnoj umetničkoj sceni, koja ima kritičko mišljenje, ne postoji. Uprkos svemu, odlučili smo da realizujemo festival I to da ulaz na sve programe bude slobodan, jer mi u DAH Teatru verujemo da umetnost, a i obrazovanje, mora biti dostupno svima. Pozvani umetnici su pokazali izuzetnu solidarnost – mnogi od njih su svoje radove donirali, čime su izrazili podršku i snažno poverenje u ono što zajedno gradimo.
Pozvali ste publiku da svojim donacijama pomogne održavanje festivala, kakve su reakcije, postoji li zajednica koja podržava Dah teatar?
Reakcije su izuzetno pozitivne, iako je trenutak složen – posebno imajući u vidu tešku situaciju u kojoj se nalaze prosvetni radnici. Duboko smo zahvalni na svakoj donaciji, ali smo istovremeno i svesni realnosti u kojoj živimo. Bez podrške zajednice, ne bismo opstali kao nezavisna umetnička grupa pune 34 godine, zato smo vrlo ponosni.
„Nasleđe" je predstava o ženskom identitetu, nasleđu i borbi sa patrijahalnom strukturom. Koje lično „nasleđe" Vas je najviše inspirisalo da krenete u umetničku potragu?
Lično „nasleđe” koje me je najviše inspirisalo da krenem u ovu umetničku potragu jeste tišina. Tišina žena iz moje porodice, koje su mnogo nosile, a malo govorile. Njihova snaga se prenosila kroz ćutanje, podrazumevanje i prilagođavanje, i dugo mi je trebalo da shvatim da je to takođe oblik borbe – ali i da ćutanje ima svoju cenu. U mom slučaju, umetnost je postala način da tu tišinu prevedem u glas. Da ispitam šta sam sve preuzela nesvesno, šta želim da zadržim kao deo svog identiteta, a šta moram da odbacim da bih mogla slobodno da dišem i stvaram. Ta unutrašnja borba između lojalnosti nasleđu i potrebe za oslobađanjem pokrenula je ceo ovaj proces.
Kako ste birali umetnički jezik kojim biste razgradili mit o ženskoj bespomoćnosti?
Predstava je nastala kao deo mog umetničkog doktorskog rada na Institutu za umetničku igru u Beogradu. Umetnički jezik kojim razgrađujem mit o ženskoj bespomoćnosti nastao je iz dubokog procesa istraživanja kroz doktorske studije, saradnje i ličnog preispitivanja. Tehnike savremenog teatra — kao što su fizički teatar, rad sa telom, kolektivna improvizacija, dokumentarna forma, kreiranje originalne muzike — omogućile su da se odmaknemo od linearnog narativa i zakoračimo u prostor gde naše iskustvo i ono što nas sve pogađa kao žene može da se izrazi punom snagom.
Ključno je bilo to što nisam radila sama — kroz dijalog, posvećenost i poverenje mojih glavnih saradnica Donke Torov I Milice Petrović, gradile smo jezik koji je istovremeno poetičan i političan, ličan i univerzalan. Pisanje doktorata o toj temi dalo mi je teorijski okvir, ali pravo znanje došlo je iz procesa, razgovora, iz slušanja tišina koje okružuju žene. Taj spoj znanja i prakse, teorije i iskustva, oblikovao je naš umetnički jezik koji ne potvrđuje, već raskida sa predstavom o ženskoj nemoći.
U predstavi „Nasleđe“ kroz unutrašnji konflikt žene možemo da vidimo šta nam je sve nametnuto kroz vaspitanje kroz generacije, otvaraju se i pitanja: šta sve nasleđujemo od naših pretkinja? Može li žena zaista da bez osude nasledi ono što joj po pravu pripada? Da li je tradicija jača od zakona, i u kojoj meri ona oblikuje ženski identitet i izbore? I možda najvažnije pitanje: šta ostavljamo budućim generacijama u nasleđe?
Šta biste želeli da jedna devojčica a šta odrasla žena ponese sa ove predstave?
Volela bih da jedna devojčica sa ove predstave ponese osećaj snage, slobode i vrednosti — da zna da ima pravo na glas, na prostor i na akciju. Da odrasla žena oseti snagu koju možda zaboravlja da poseduje, i da iz sale izađe uspravna, solidarna, i sa visokom svešću o ženskim pravima, jer prava stečena i izvojevana od strane naših pretkinja mogu se lako izgubiti pod pretnjom konzervativnih strujanja i radikalnih patrijahalnih tradicionalnih pogrešno utemeljenih vrednosti.
Takođe bih volela da dečaci i muškarci sa ove predstave ponesu empatiju, razumevanje i osećaj zajedništva. Ne krivicu — već odgovornost. Da shvate da jednakost ne znači gubitak moći, već šansu da svi budemo slobodniji, napredniji, da zajedno, kao ravnopravni, gradimo društvo u kojem niko ne mora da dominira da bi bio poštovan.
Kao zamišljate nasleđe budućnosti koje žene danas kreiraju?
Nasleđe budućnosti koje žene danas kreiraju zamišljam kao prostor slobode I solidarnosti, u kome neće biti potrebno da se pravdamo zbog svoje snage, ambicije, ranjivosti ili izbora. To je nasleđe u kome se znanje prenosi ne kroz strah i tišinu, već kroz podršku, poverenje, solidarnost i deljenje iskustva.
Zamišljam svet u kome žene ne moraju da budu „izuzeci“ da bi bile priznate, i gde devojčice odrastaju sa uverenjem da je svet već delimično oblikovan po njihovoj meri — jer su one, sada i ovde, njegove kokreatorke. To nasleđe je proces — i svakim glasom, svakim otporom, svakim umetničkim činom, mi ga gradimo.
Kako „Nasleđe" komunicira sa temom ljudskih prava danas-da li je scena idealano mesto za takav dijalog?
Nasleđe direktno komunicira sa temom ljudskih prava jer se bavi najosnovnijim pitanjima slobode, dostojanstva i ravnopravnosti — pitanjima koja nisu apstraktna, već duboko telesna i svakodnevna, naročito za žene. Kada govorimo o nasleđu, govorimo i o sistemima moći koji se prenose, o ćutanju koje se nameće, o pravima koja su generacijama uskraćivana.
Pozorišna scena je idealno mesto za ovaj dijalog jer omogućava prostor u kojem emocija i misao koegzistiraju. Umetnost ima moć da otvori ono što je često teško razumljivo u jeziku politike i prava. Na sceni možemo da vidimo, čujemo i osetimo tuđu poziciju — i možda po prvi put istinski razumemo. Dijalog o ljudskim pravima mora biti živ, a scena je jedno od retkih mesta gde on može da bude i bezbedan i subverzivan u isto vreme. Mišljenja sam da bi umetnici morali da nose taj glas, jer imati privilegiju javnog govora I pojavljivanja na sceni I imatu tu vrstu moći, to sa sobom nosi veliku odgovornost I obaveze prema društvu u kome živimo.
Koju vrstu nasleđa biste voleli da ovakvi festivali ostave u našem društvu?
Volela bih da ovakvi festivali ostave nasleđe hrabrosti, solidarnosti i slobode izraza. Da ostave trag da je moguće govoriti, delovati i stvarati čak i kada su okolnosti teške, da ne kažem izazovne. Da pokažu da umetnost nije luksuz, već neophodan prostor otpora, dijaloga i nade.
Volela bih da ovo bude nasleđe u kojem mlade umetnice i umetnici znaju da imaju pravo na svoj glas, da ih neko vidi, čuje i poštuje. Da znaju da ne moraju da budu deo sistema moći da bi stvorili promenu — već da upravo izvan tih sistema mogu da grade novu realnost.
Nasleđe koje govori: bili smo tu, nismo ćutali, stvarali smo uprkos svemu.
Foto: Dah teatar promo, Frančesko Gali
