Ljeto već uveliko traje ali pozorišni festivali sebi nisu dali odmor, već su hrabro nastavili dugogodišnju tradiciju održavanja baš u ljetnjim mjesecima. Jedan takav festival jeste A.N.F.I. teatar festival koji je održan u Kraljevu. Publika je imala priliku da pogleda mnoge predstave i uživa u divnim ulogama mladih i perspektivnih glumaca i glumica. Svojim talentom i sjajnom ulogom Sare Bernar u predstavi „Kompletna istorija pozorišta (ukratko)”, istakla se glumica Simonida Mandić i osvojila nagradu M.I.C.K. Predstava je rađena po djelu Meta Tompsona, dramaturgiju potpisuje Mina Petrić, a reditelj predstave je Igor Pavlović.
Kako su tekle pripreme za realizaciju same predstave? Koliko je bilo izazovno oživjeti lik Sare Bernar i koje si sličnosti pronašla sa njenim likom?
Ovo je bio zanimljiv i kreativan proces. Iako je Mina, pre početka proba, napisala tekst (po motivima Meta Tompsona), imali smo prostora da, kroz improvizacije, budemo i sami autori teksta. Oživeti Saru bilo je izazovno, zanimljivo, ponekad teško, ali pre svega, osećala sam veliku odgovornost prema svome zadatku i zahvalna sam što sam ovakvu priliku dobila. Sara i Simonida, sem što su glumice, obe su tvrdoglave, vredne, i obožavaju svoj poziv. A o manama... ne moramo ovaj put. :)
U kojoj mjeri ti znači učešće na A.N.F.I. teatar festivalu i festivalima ovakvog tipa? Nagrade uvijek dobro dođu kao podstrek za dalji rad, da li je tako i u tvom slučaju, i da li već sada planiraš neke nove projekte?
Svaki festival i svako gostovanje je za mene značajno i uglavnom uvek čarobno. Igranje predstave van svoje matične kuće, pred novom publikom, omogućava nam da dobijemo drugi osvrt, drugačiji utisak, pa i možda najrealniju sliku predstave. A posle aplauza dolazi najbolji deo festivala - druženje sa domaćinima festivala i drugim kolegama, upoznavanje, razmene iskustva, sticanje novih prilika za rad, ali i sticanje novih prijatelja. A. N. F. I. teatar festival omogućava apsolutno sve gore navedeno. Bila mi je zaista čast što sam učestvovala na ovom festivalu, a nagrada je bila višnjica na vrhu torte. Trenutno me čeka najbolji projekat ove godine i zove se odmor! :)
Tebe takođe možemo vidjeti i u predstavama „Dvoje”, „Gidionov čvor”, kao i „Helenski kosmos” koje su sasvim drugačije, kao i tvoje uloge u njima, kako uspijevaš da pronađeš tu nit sjedinjavanja sa različitim likovima i njihovim temperamentima?
Uh, nisam sigurna da mogu tačno opisati i obrazložiti svoj put stvaranja uloge. Uvek polazim od sebe i od onoga što ja jesam, pa se kao takva stavljam u okolnosti koje nudi sam tekst, promišljam o stvarima o kojima moj lik misli, istražujem vreme, mesto, okolnosti u kojima se radnja drame dešava. Moj cilj jeste da u svemu tome pronađem barem i najmanju sličnost sa sobom, pa kada moj lik i ja „kliknemo” onda već nekako sve ide svojim putem. Nekada je to teži, mučniji, a nekad lakši put, ali bilo kako bilo, uvek je na kraju katarzično i oslobađajuće.
O tvojoj posvećenosti dječjem pozorištu svjedoče predstave u kojima i sama glumiš, ali i predstava „Petar Pan” koju si režirala, koliko je za tebe značajan rad sa djecom i mogućnost da im preneseš sve svoje stečeno znanje?
Rad sa decom je, u isto vreme, najdivnija i najteža stvar kojom se bavim. Niko nije iskreniji od dece, duhovitiji, emotivniji, spontaniji. Niko me nije više naučio o ljubavi, o prijateljstvu, o zagrljaju koji ti odmah popravi dan. Da, ja njima prenosim stečeno znanje i oni ga upijaju i primaju otvorenog srca, ali ono što ja od njih naučim svaki čas je neprocenjivo, i to ne možeš pročitati niti u jednoj knjizi.
Kakvo je tvoje viđenje umjetnosti i umjetnika danas? Šta za tebe predstavlja pozorište i njegovo stvaralaštvo?
Pozorište za mene predstavlja mesto gde mogu da budem sama, a nikada usamljena, gde se učim kritičkom razmišljanju, mesto koje ima moć da osvesti ljude, da ih uči, zabavi, oduševi (kako Breht kaže). Pozorište je revolucija pred revoluciju. Danas, pozorište, ima ogroman značaj u društvu spektakla u kojem živimo. Pozorište je oduvek bilo tu i uvek će i biti tu.
Fotografije: Dejan Krstić, Lea Bodor i Luka Vukša
