Početkom oktobra, u Zvezdara teatru, premijerno je izvedena predstava „Kuća” u režiji Voje Brajovića, koja je obeležila početak nove sezone u ovom pozorištu. U pitanju je debitantski tekst Nebojše Ilića koji tematizuje potragu za mestom koje doživljavamo kao sopstvenu „kuću”, kao i sve one trenutke u kojima se osećamo kao stranci. Sa Nebojšom smo razgovarali o „stranstvovanju”, izazovima nastanka ovog komada, i pozorišnom radu uopšte.
Predstava „Kuća” nastala je po Vašem tekstu, a u njoj takođe i igrate. Kako izgleda glumački proces kada izvodite sopstveni tekst?
Za čudo, proces je izgledao kao svaki drugi. Potpuno sam se odvojio od teksta i bio sam samo glumac. Voja Brajović je znao tekst mnogo bolje od mene! Kao glumac imaš mnogo toga da rešiš, pa te to tera da ne misliš ni na šta drugo. Tako je i činjenica da je tekst moj, otišla u drugi plan.
Reditelj Voja Brajović žanrovski smešta ovaj komad u magijski realizam. Kako ste došli do odluke da u veoma savremenu tematiku uvedete elemente fantastike? Kakvu reakciju publike očekujete u tom kontekstu?
Moja je želja bila da se ti svetovi spoje, i da oni koji su nas napustili, i mi koji smo još ovde, budemo zajedno! Pozorište omogućava da se tako nešto desi. Vojina rešenja su bila takva da se to sve dešava bez muke, lako, i bez pomagala (svetlo, dim, itd.). To je bio ključ da publika taj magijski realizam prihvati bez zadrške.
U tekstu komada bavili ste se temom „stranstvovanja”, to jest traganja za mestom koje ispunjava identitet kuće. Gde mislite da je teže „stranstvovati”: u nepoznatom, ili baš tamo gde ste rođeni?
Nisam nikada živeo van Srbije, i to mora biti jako teško. Međutim, tu su stvari očigledne: živiš u nekoj drugoj državi, u kojoj se govori drugi jezik, u kojoj su običaji drugačiji, i sve te podseća na to da si stranac. Kad si u poznatom okruženju stranac, to je strašno na svoj način – veći je apsurd.
Foto: Nikola Vukelić; Zvezdara teatar
Prema nekim istraživanjima, Srbiju godišnje napusti oko 45.000 ljudi. Gde Vi vidite rešenje ovog problema? Kakvu ulogu tu igraju pozorište, umetnost i kultura?
To je preveliki izazov, i preveliko iskušenje, tu pozorište ne može mnogo. Može da primeti, da postavi pitanje, ali to su neki procesi koji su neminovni.
U Ateljeu 212 počeli ste „od malih nogu” i odigrali neverovatan broj predstava, sa druge strane prvi put sada radite u Zvezdara teatru. Koji su izazovi rada u novom, a koji u dobro poznatom okruženju?
Kada dugo radite u poznatom okruženju, dolazite u iskušenje da se uljuljkate, menjanje sredine je uvek dobro. U Zvezdari mi je dosta toga novo, ali mi je i dosta udobno, jer su tu ljudi sa kojima sam već radio.
Publika Vas ipak najviše prepoznaje po filmskim i televizijskim ulogama. Šta je ono što iz pozorišta nosite pred kamere?
Iz pozorišta pred kamere nosim neku promišljenost koju pozorište ima, neku, ako smem da kažem – studioznost. Ali i igranje na TV-u i filmu nosi neku lakoću, jednostavnost, i istinitost, koja prija pozorištu.
Nakon brojnih glumačkih projekata i debija u dramskom pisanju, u čemu biste sledeće voleli da se oprobate?
Imao sam želju za pedagogijom, pa i za režijom, ali nije se otvaralo. Ako se za to steknu uslovi voleo bih da probam!
Gde je Vaša kuća?
Vladika Ilarion Lupulović, moj bivši kolega, kad je pročitao tekst, podsetio me je na izraz u našem narodu – gde si kućo! Čini mi se da bi bilo najlepše, da smo jedni drugima kuća.
Profilna fotografija: Zorana Jevtić
