Milica Kralj rođena je u Beogradu, gde je i diplomirala pozorišnu i radio režiju, na Fakultetu dramskih umetnosti. Dobitnica je brojnih priznanja uključujući: Nagradu „Marija Kulundžić” koju dodeljuje Malo pozorište „Duško Radović”, Nušićevu nagradu za revitalizaciju dramske klasike na teatarskim scenama u zemlji i inostranstvu, kao i brojnih priznanja na festivalima: „Nušićevi dani”, Pozorišno/kazališnim danima u Jajcu, Danima Zorana Radmilovića i mnogim drugim. Trenutno predaje u zvanju docenta na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Sa Milicom smo, između ostalog, razgovarali o, u medijima često prisutnom pojmu angažovane umetnosti, nedavno po prvi put izvedenom „Rolerkosteru”, publici, režiji i mnogim drugim temama.
Na koji način sud publike određuje vrednost komada i koliko Vam je važan u odnosu na reč kritičara?
Od publike imam tremu uvek, čak i na stotom izvođenju. Mislim da je susret publike i glumaca onaj najvažniji trenutak zbog koga se svi i upuštamo u stvaranje čarolije koju zovemo pozorišnom predstavom. I profesionalni kritičari su deo publike, samo onaj deo koji dolazi sa više predznanja i očekivanja. Moje su predstave većinom bile dugovečne i za to zahvaljujem publici jer nikad nisam krila da predstavu radim za publiku.
Šta Vas je privuklo kod dramskog teksta Jelene Kajgo, te ste odlučili da se uhvatite ukoštac sa „Rolerkosterom”? Šta je potrebno da poseduje dramski tekst kako bi u Vama izazvao naboj inspiracije?
Kod „Rolerkostera” me je privuklo što je neobično duhovito napisan komad o tragediji nesnađenosti savremenog čoveka. Posebno me je privukla misao da kreiram ideju da će ljudi sve više biti nalik robotima, a roboti sve više nalik ljudima. Kada čitam neki tekst on me privuče ukoliko u njemu prepoznam ono magično „zrno Igre”, ono nešto što iz teksta sija mogućnošću radosti igre, o kojem god žanru da se radi.
Pojedine aktere „Rolerkostera” zatičemo u pokušaju da kako-tako čekiraju sve sa liste prioriteta (venčanje, brak, porodica) kako bi odgovorili na zahteve okoline. Postavlja se pitanje: Čemu čovek treba da se okrene kako bi uvideo kada „ugađa” društvu, a kada vlastitim željama?
Teško mi je da na to pitanje dam neki univerzalni odgovor, jer ljudi su različiti i različiti su im prioriteti, različito tumače životne pojave… U suštini, čovek do nekih godina dovoljno upozna sebe da može da bude iskren prema samom sebi. Nije taj iskreni odnos lak, ali donosi miran san, pomirenje sa sobom i svojim željama nasuprot mogućnosti. Danas ljudi jure kroz život kao mahniti, nemaju strpljenja ni vremena, a posle, kad shvatiš da je vreme prošlo, bude kasno.
U kojoj meri se slažete sa tezom da je bavljenje umetnošću način da se prevaziđu egzistencijalni konflikti unutar samog čoveka?
Bavljenje umetnošću je definitivno dobro sredstvo da čovek dušu spasi.
Šta najčešće zamerate svojim studentima?
Mladim ljudima se trudim da ne zameram ništa, već da ih razumem, jer smo prilično različite generacije, pa mi je u tom smislu dragoceno da saznam šta oni misle i kako promišljaju o svetu i društvu oko njih.
Poznato je da film i pozorište na različitim jezicima komuniciraju sa publikom i gaje dijametralna stilska sredstva. Šta je uticalo na odluku da se prvenstveno posvetite pozorišnoj režiji?
Moji su roditelji pre svega pozorišni glumci. Televizijom i filmom su se bavili kad se ugrabe slobodne termine u pozorištu. Moj otac je u zlatnom dobu imao 32 predstave mesečno, a meseci su naravno imali do 31 dan. Sve priče, sav život vrteo se oko pozorišta, nekad je to bilo veselo, nekad bogme dramatično i postojale su dve mogućnosti – ili da se zaljubim u pozorište toliko da mi postane život ili da ga prezrem zauvek.
Gledajući unazad, na koji način se menjao Vaš pogled na pozorišnu umetnost i to kako pristupate režiji?
Kad gledam unazad, uglavnom vidim lica ljudi koja nisu više sa nama. Neki su kao glumci svima znani i sa njima sam radila ili se družila, a neki nisu svima znani jer su to oni dragoceni ljudi iza scene bez kojih pozorišna predstava ne bi postojala. U nemim razgovorima sa njima, uspela sam da sebi obezbedim neki unutarnji mir, neko pomirenje sa sobom i pozorišnim svetom koji nije onako vrtoglavo, privlačno maštovit kao što mi je bio nekad, ali je svakako najbolji i najlepši od svih mogućih alternativnih svetova u koje možeš da zaroniš i da znaš da ćeš biti bogatiji.
Mora li umetnost da bude angažovana kako bi našla put do prosečnog uživaoca?
Zavisi od toga kako se tumači reč „angažovano”. Profesor Dejan Mijač, profesor koji je primio moju klasu, govorio nam je da u umetnosti valja tražiti ono što je arhetipsko, a ne jednodnevno. Da je angažovano ono što se čoveka duboko tiče i pre sto godina i danas. Mi živimo u vremenu jeftinih i kratkih senzacija, sve prođe za tri dana, a umetnost je daleko složenija od toga, posebno ona koja preživi vreme u kojem je nastala. Svakako, s obzirom na specifično obolelo društvo u kojem živimo, smatram da bi pozorište danas moralo da tumači čoveka koji živi baš u tom društvu i da na taj način bude u potpunosti angažovano.
Foto: Privatna arhiva; Atelje 212
