Glumica Maša Jelić je već više od dvadeset godina članica Plavog pozorišta – pozorišta laboratorijskog tipa koje neguje eksperiment i koje se umnogome razlikuje od teatra na kakav smo navikli. Inspiraciju i uzore nalaze u reformatorima pozorišta iz prošlog veka, a pored svojih osnovnih aktivnosti ova trupa realizuje i mnoge edukativne radionice i učestvuje u međunarodnim pozorišnim projektima. Osnovao ih je reditelj Nenad Čolić 1995. godine, pa uskoro slave i svoj jubilarni 30. rođendan. Sa Mašom smo razgovarali o radu Plavog pozorišta i njenom dugogodišnjem glumačkom iskustvu u njemu.
Koje su glavne razlike između pristupa teatru koji neguje Vaše pozorište u odnosu na konvencionalno pozorište? Šta Vam pruža ova vrsta rada?
Ovde se mnogo više istražuje sam medij pozorišta nezavisno od književnosti, muzike, likovne umetnosti. Bitna nam je esencija susreta između glumca i gledaoca, između reditelja i glumca, ljudsko postojanje kroz odnose kao takvo, ta konfrontacija sa svetom. I kad se ovde koristi tekst ili šta god da se koristi, u funkciji je ličnog unutrašnjeg života koji je sav u nekakvim susretima. Zato je svaka tema koju obrađujemo otvaranje tog unutrašnjeg susreta za svaku individuu. Kreira se individualno, svaki glumac ima vreme da kreira svoje improvizacije, materijale, partiture, a onda reditelj sve to zajedno uobliči tako da bude čitljivo i da bude neka vrsta davanja toga u funkciji svedočenja u ime svih ostalih koji gledaju taj čin. To je neka vrsta povratka korenima pozorišta i osnovi pozorišta koja je bila u ritualu. Ne mislim na ritual u banalnom smislu, već u smislu zajednice i svedočenja. Kao što su nekad postojali šamani, i nama su sada uloge različite: glumac je komunikator, a gledalac je primalac, ali svi učestvujemo u tom činu koji se događa sad i ovde. Taj događaj je suština. Sve što postoji u predstavama, od teksta do muzike, u funkciji je tog događaja i oslobađanja unutrašnjeg sveta. Pozorište ovde nije u funkciji teksta ili nečije ideje, koje treba da predstavi na što bolji način, što emotivnije. To su potpuno druge vrednosti.
Prošli ste stručne edukacije u inostranstvu, učili ste od ljudi koji su izvorište te specifične poetike pozorišta, reformatori pozorišta 20. veka iz Odin teatra i Teatra laboratorije Ježija Grotovskog. Šta su Vam ove radionice donele kao glumici, a šta kao čoveku?
Lični i profesionalni plan su prilično nerazdvojni zbog toga što iz ličnog sve i polazi. Na ličnom je to intimna podrška kroz uzore, ljude koji su ceo svoj život proveli u ovoj vrsti pozorišta u kojoj je teško opstati u savremenom dobu. Ovakvi procesi rada traže vreme provedeno zajedno, dubinu, poverenje među glumcima, a, pre svega, u odnosu sa rediteljem. Zbog toga sve toliko traje, a današnji tržišni duh ne podrazumeva to.
Drugo, ti ljudi su nam direktni uzori po posvećenosti radu, ogromnoj disciplini, ogromnoj požrtvovanosti. Treninge radimo svaki dan, moramo da vežbamo svoj aparat, telo, glas, mentalni sistem, aktiviranje igre i energije u trenutku kada je to potrebno, nezavisno od raspoloženja, emocionalne situacije, itd.
Ovde smo formirali treninge koje smo menjali i adaptirali kroz vreme na osnovu svih znanja koja smo prikupili. Ali, čuveno je i od Grotovskog: nema metoda, svako mora da nađe svoj put. Nema metoda koji može da se nauči i onda samo sprovodi, jer, kako on kaže, tog trenutka je to nešto mrtvo, rad je mrtav. Dok traje istraživanje i otkrivanje, mi smo živi. To je živ proces stvaranja i razvoja.
Jedna od bitnih delatnosti kojima se Plavo pozorište bavi jeste i primenjeno pozorište. Ne ono klasično, već ono koje svoju osnovnu funkciju nalazi u radu na poboljšanju kvaliteta života pojedinaca iz određenih društvenih grupa, uglavnom onih marginalizovanih. Plavo pozorište sarađuje sa mladima sa hendikepom, a Vi ste jedna od njihovih edukatora. Šta angažman na ovakvom projektu donosi polaznicima, a šta Vama?
Naš rad u prvi plan stavlja ljudsko biće, unutrašnji sadržaj tog ljudskog bića, njegove ekspresivne kapacitete. Ne stavlja u prvi plan talenat ili neke ekskluzivne karakteristike, nego univerzalne karakteristike svakog ljudskog bića koje su individualne. Svako to može, samo ga treba snabdeti alatima da se to ispolji ili mu pomoći da prevaziđe neke opstrukcije. Zato u samom radu modifikujemo sve vežbe sa ciljem da se taj unutrašnji svet ispolji i izrazi. Onda vrlo brzo, posle nekoliko dana, uopšte više nije važno niti iko ima percepciju toga da li neko ima hendikep ili ne. To su, u stvari, ličnosti, lične priče koje komuniciraju, ljudi koji navijaju jedni za druge, oslobađaju glas i fizikalnost, telesnost.
Preporučila bih svakom glumcu, svakome ko radi s ljudima, a na kraju i svakom ljudskom biću, učešće u jednoj takvoj vrsti rada. Strah – kakav sam i šta drugi misle o meni – koji je najveći neprijatelj svih nas, zbog kog smo jako nesrećni, nešto je što je usađeno i što nas generalno muči. Ipak, ovakav rad omogućava da se čovek oslobodi tog straha. Mnogo je lakše doći do toga da nad tim strahom zadominira ono ka čemu se trudimo da naš rad i vodi, a to je potreba deljenja i komunikacije.
U septembru je počeo ovogodišnji edukativno-kreativni inkluzivni projekat „Oda različitosti 3” u saradnji sa Akademskom inkluzivnom asocijacijom. Iz godine u godinu održavate ovakve projekte, koja je Vaša motivacija da nastavite?
Sam projekat raste iz godine u godinu, ranije je bio samo u saradnji sa Akademskom inkluzivnom asocijacijom, a sad su nam partneri i oni i Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Imamo i neke učesnike koji ostaju kroz godine. Svako ko dođe jednom ima prioritet da nastavi, jer sve te stvari koje mi radimo nisu stvari koje se jednom savladaju i onda ih znamo, nego doživotno može da se trenira, i što više treninga ima, to si bolji, više otkrivaš.
Ove godine je premijerno izvedena međunarodna pozorišna predstava „Pasaž” realizovana u okviru projekta „Paradoks pravde – koprodukcija evropskog laboratorijskog pozorišta”. Šta za Vas predstavlja „pasaž”, a šta pravda?
Kafka je jedan od naših učitelja i omiljenih pisaca i ovde smo iskoristili priču „Pred zakonom”, koja je kasnije postala deveto poglavlje Procesa. Nju smo uzeli kao okvir za celu predstavu. Generalno, nepravda je uvek dominantno stanje stvari. Zato Kafka: nema prolaska kroz taj zakon. Iza tih zakona, iza tih vrata je pravda, odnosno – nema je. On kaže u toj priči da su iza tih vrata druga vrata kod kojih je još strašniji vratar, pa treća i još strašniji vratar, i beskrajno se samo nižu vratari koji su sve strašniji jedan od drugog. U tom smislu nema pravde, ali mi moramo živeti s potrebom za pravdom, jer u suprotnom gubimo ljudskost. Gledamo to otvorenim očima, a živimo i dalje poriv za pravdom, koji nikad neće biti zadovoljen. Življenje tog poriva je ono što nas čini ljudima i što omogućava da budemo zajedno.
Više o ovoj predstavi i projektu saznajte na https://justlab-online.eu/
Članica ste Plavog pozorišta, ali koje je boje pozorište za Vas?
Plava boja, definitivno. Priča o nazivu je čuvena: osnivači pozorišta su naš reditelj i njegova supruga, koja je istovremeno scenografkinja i kostimografkinja. Prva predstava se igrala u KC Rex-u i trebalo je smisliti naziv pozorišta bukvalno veče pred igranje. Nekako su „bupnuli” to „plavo” koje je i ostalo. Ipak, to je nastalo iz simbolike boja, jer, prvo, geometrijski znak za plavu boju je krug, koji je beskraj, koji je ritual, koji je okupljanje. Sama plava boja znači dubinu i beskraj, ima tu vrstu energije. I to je jedino što je u našem pozorištu simbolično. Ne koristimo simbole, koristimo direktno znakove, akcije, delo. I posle toliko godina ja sam identifikovana sa tom bojom u smislu svih njenih značenja i energije.
Foto: Tobiasz Papuczys, Uroš Jelić
