Jelena Lončar: „Poezija je nešto najuzvišenije što može da stane na papir”

U suret premijeri predstave „Misterija Dušan Vasiljev”, koja će se održati 18. aprila u 20 č, na sceni Bitef teatra, nakon jedne od proba, razgovarali smo sa mladom glumicom Jelenom Lončar. U prijatnom razgovoru sa njom odgonetnuli smo delić misterije koja se vezuje za život i stvaralaštvo čuvenog ekspresioniste, spoznali njena viđenja same predstave, glavne izvore inspiracije, osećanja i unutrašnjih borbi i ratova, kao i odrednice njenog glumačkog rada i pristupa.

Šta su bili glavni povodi i okidači za nastanak ove predstave i odabir Dušana Vasiljeva kao centralne ličnosti i glavne inspiracije?

Ove godine, 27. marta, pre nekih 20-ak dana, i to baš tog simboličnog datuma, bila je stogodišnjica smrti Dušana Vasiljeva, tako da je, verujem, to bio glavni okidač za Bitef teatar da  napravi predstavu posvećenu njemu i njegovom životu. Tim povodom su pozvali dramaturškinju Dunju Matić koja je napisala tekst o njemu, koji se zove „Misterija Dušan Vasiljev”; posao režisera pripao je Marku Čelebiću, a nas četvoro mladih glumaca smo pozvani da igramo – Aleksandar Jovanović, Joakim Tasić, Marko Pavlović i ja.  Jedan od povoda je svakako i potreba da se odgonetne misterija vezana za njegov tako kratak, težak i buran život koji je trajao svega 24 godine.

Kakav utisak je na tebe ostavilo prvo čitanje teksta „Misterija Dušan Vasiljev”?

Tada sam definitivno shvatila da je misterija u nazivu komada opravdano tu. Bilo je dosta pitanja vezanih za njegov život, i pitanje mene kao glumice – kako ću adekvatno doneti i jednu i drugu ulogu koju sam dobila. Sećam se da sam zapisala prvi utisak koji je bio pozitivan i imala sam osećaj da ovo može biti vrlo interesantana predstava koju bih lično volela da gledam. Uz tekst, čitala sam i Dušanove ispovedne eseje, u kojima se javlja deo u kome se on, slušajući svoju ženu kako svira jednu od Betovenovih simfonija i čitajući biografiju ovog čuvenog kompozitora, pita da li će jednog dana neko napisati biografiju o njemu. Te reči su me probudile, i nametnule još veću odgovornost kada su moje uloge u ovoj predstavi u pitanju.

Da li će njegov život ostati večita misterija, ili se kroz ovu predstavu ona ipak dala odgonetnuti, i šta je najmističnije vezano za lik i delo Dušana Vasiljeva?

Ne bih volela da otkrivam previše čime se sve u predstavi bavimo kako bi ona ostala misterija i za gledaoce i navela ih da dođu i sami pokušaju da je odgonetnu. Što sam više istraživala i čitala njegovu poeziju i prozu, to sam više i ja imala upitnik vezan za njegov život i postavljala pitanja koja se javljaju i u samoj predstavi: zašto je tako mlad otišao u rat, zašto se dobrovoljno prijavio, odakle je crpeo svoju inspiraciju i kako to da su mu pesme toliko raznovrsne uzimajući u obzir njegove mlade godine. Neke su pune erosa, seksualnosti, ljubavi i životnog naboja, dok su neke potpuno obavijene velom smrti, tanatosom, i kao da su ispunjene njegovom željom da umre.

Koji su naslovi na tebe ostavili najintenzivniji utisak, i šta ti je najviše pomoglo da izgradiš lika kojeg igraš?

U predstavi igram dve uloge – Dušanovu majku i njegovu ženu, i pokušavala sam da pronađem što više informacija vezanih za njih, međutim, nažalost, njih nema mnogo. Najviše impresija o dubini njegovog odnosa sa majkom i njenom značaju za njegov život stekla sam na osnovu samih pesama u kojima je neretko spominje, a o odnosu prema ženama iz njegove proze – ispovednih eseja koji su u formi dnevnika, i za koje je govorio da će ih spaliti, ali se na sreću to nije dogodilo. „Plač matere čovekove”, jedno od njegovih najpoznatijih dela, je u najvećoj meri otvorio nešto intuitivno u meni – spoznala sam i osetila emociju i uspela da kroz njegovu vizuru vidim tu majku koju igram.

Kako je izgledao sam proces nastanka predstave, i šta si pronalazila kao najlepši, a šta kao najzahtevniji deo priprema?

Rad – rad je bio i najlepši i najzahtevniji; svaka proba na kojoj smo mnogo improvizovali, menjali i isprobavali da na različite načine donesemo sadržaj Dunjinog teksta i shvatimo šta je suština i misterija. Najteže je bilo i kada dođe do sukoba mišljenja i sukoba osećanja. Poezija je najuzvišenija pisana reč koja može da stane na papir. Ona komunicira sa bogom i određenom višom instancom, tako da je ona sama po sebi ezoterična i svako od nas ima neko svoje čitanje, osećanje i različito doživljava pesmu, a kroz nju i svoju ulogu. To je dovodilo do sukoba viđenja stvari, ali smo konstantno pokušavali da pronađemo zajedničku viziju. Tokom procesa mi je bilo jako važno da mnogo čitam i na taj način što više zađem u život Dušana Vasiljeva, tako da sam kombinacijom njegove poezije, proze i stalnim iščitavanjem Dunjinog teksta gradila svoje likove.

Na probama ste imali veliku slobodu u radu i davanju predloga. Da li je ta sloboda kod ovakvih predstava neophodna ili smatraš da je jednostavnije i bolje kada postoji neki jasnije definisan okvir?

Smatram da je sloboda za glumca jako važna, da pusti svoj impuls i to je zapravo ono što je blisko istini. Gotov i jasan koncept od nas zahteva da samo usavršavamo nečiju ideju, a ne i da isprobavamo ono što ona može da bude. Čar pozorišta je to što za jedno pitanje postoji hiljadu tačnih odgovora i hiljadu načina da se neki sadržaj donese. Ali svakako, neophodno je da se u jednom trenutku, nakon svih isprobavanja, uspostavi jasan okvir koga ćemo se svi u nastavku rada jednako pridržavati.

Stavaralaštvo Dušana Vasiljeva je prepoznatljivo po ratnoj tematici i atmosferi koje su inspirisane događajima iz njegovog života. U kolikoj meri je tema rata zastupljena i obrađena u ovoj predstavi?

Čitav drugi deo predstave se prema tekstu naziva „Rat”, tako da smo se poprilično bavili njom. Mislim da je to prosto neodvojivo od ličnosti i poezije Dušana Vasiljeva, koji u velikoj većini svojih pesama govori o ratnim dešavanjima. Između ostalog, i njegova najpoznatija poema je „Čovek peva posle rata”, koja nameće brojna pitanja o uticaju takvih okolnosti, stradanja i društvenih nemira na jednog čoveka i pesnika, šta ga to navodi da peva u takvom trenutku.

S obzirom da je ovo predstava savremenog doba, sa kojim bitkama i ratovima se savremeni pesnici i umetnici svakodnevno moraju boriti?

Što se tiče vremenske odrednice predstave, dešava se preklapanje vremena i događaja iz prošlosti i sadašnjeg trenutka. Kada je reč o savremenim bitkama i ratovima, govoriću iz ličnog ugla, i ugla glumačke branše. To je borba za egzistenciju i goli život, za neku vrstu inspiracije u momentu kada smo svi preplavljeni raznim distrakcijama i informacijama koje dolaze sa svih strana. Rekla bih da je to borba za pozorište, za ovaj trenutak, za ljude koji u toku predstave neće gledati u svoje telefone i sat računajući koliko je još vremena ostalo do kraja komada. Sve u svemu, borba za čoveka i čovečanstvo.

Koje spoznaje, pouke i lekcije su obeležile tvoj rad na ovoj predstavi? Za koje osobine Dušana Vasiljeva se može reći da čuče u svakom od nas?

Kada sam pročitala komad, setila sam se monologa iz naše predstave sa akademije „Černobiljske molitve”, koji se zove „Kako je mali život bespomoćan u veliko vreme”. Rekla bih da je Dušan Vasiljev bio taj mali život u veliko vreme, vreme kada je bukteo Prvi svetski rat. Njegova bespomoćnost se može prepoznati u svakome od nas, danas, u svetu koji je suštinski, u pogledu ratnih dešavanja, ostao nepromenjen. Prema rečima Miloša Crnjanskog: „Rat  je najtužnija stvar za čoveka, najveći poraz čovečanstva“, sa čime bih se složila, naročito nakon rada na ovoj predstavi, kada je u meni usledila poražavajuća i bolna spoznaja da je za  proteklih 100 godina sve ostalo isto. Izuzev napretka tehnologije i tehnike koji je ubrzao život i dolazak do informacija, mi kao društvo nismo doživeli nikakav napredak, niti smo mnogo toga naučili iz događaja i stradanja koja su obeležila istoriju čovečanstva. 

Kao vrlo mlada glumica, i dalje studentkinja Novosadske akademije, dobila si priliku da igraš u Šekspirovom komadu „Bura”. Koliko se tvoj tadašnji rad i glumački pristup razlikuju u odnosu na sadašnji, u predstavi „Misterija Dušan Vasiljev”?

Ulogu u Šekspirovom komadu „Bura” dobila sam nakon druge godine akademije. Tada sam osvestila koliko je osvešćeno i fizički spremno telo važno za našu umetnost. Počela sam jako da treniram i veoma se intezivno fizički pripremam za tu ulogu, ali i sve naredne. Pristup je bio drugačiji, zato što je i sadržaj same predstave drugačiji. Smatram da je uvek pitanje sadržaja, i da će se samim tim moj glumački pristup menjati i prilagođavati pri svakom novom komadu koji budem radila. Nakon detaljnog iščitavanja teksta od koga uvek krećem, na osnovu unutrašnjeg impulsa odlučujem na koji način ću pristupiti radu i razumevanju sadržaja, i na koji segment ću staviti fokus.

Kakve uloge i predstave priželjkuješ u nastavku svoje karijere?

Nadam se da ću imati prilike da igram u predstavama u kojima će se naći ljudi koji će gajiti jednaku strast kao i ja prema ovom poslu i sadržaju komada koji nam je dodeljen.

Foto: Bitef teatar