Teatar mladih Mišolovka iz Novog Sada osnovali su Ibro Sakić i Jelena Zdravković. U prethodnih 7 godina teatar je realizovao 21 premijeru predstava u kojima igraju deca i mladi i organizovao preko 800 dramskih radionica za tri uzrasne kategorije. Mišolovka se ističe kao mesto u kome mladi zaljubljenici u glumu i pozorište sazrevaju i iskazuju sopstvenu kreativnost. U ovom teatru mladih svi su dobrodošli, a o njihovom glumačkom umeću i razvoju svedoče i učešća na festivalima, ali i Nagrada za najbolje umetničko delo u celini i Nagrada za najbolju režiju za predstavu „Bajke naroda” na 8. Festivalu dečijeg stvaralaštva, kao i Nagrada za najbolju predstavu za predstavu „Presek“ na međunarodnom Festivalu Takt Teatar Fest 2020. Više o Mišolovci, radu sa mladima i predstavama koje su trenutno aktuelne razgovarali smo sa Ibrom Sakićem, dramskim pedagogom.
Već dugo radiš sa decom i mladima. Sa koliko godina se najčešće priključuju Teatru mladih Mišolovka i koji su najčešće razlozi zbog kojih dolaze?
Kada bih baš morao da napravim neku kategorizaciju, rekao bih da nam deca dolaze kad krenu u školu, kad ulaze u pubertet ili kada su druga godina srednje škole. Od dece koja su krenula u školu očekuje se da mirno sede i slušaju na času, da budu u koncentraciji, da sarađuju sa drugima. Kod tinejdžera dolazi do psihofizičkih promena ulaskom u pubertet i zbog toga može da se desi da do tada ekstrovertno dete postane uplašeno, stidljivo, da izgubi samopouzdanje. Za njih u tom periodu života je jako važno da pripadaju, da su deo ekipe, da su prihvaćeni, što Mišolovka i pruža. Srednjoškolcima, pak, počinje neka vrsta pritiska u drugoj, trećoj godini srednje škole sa pitanjima, dolazila ona spolja ili iznutra, šta posle srednje škole, koji fakultet upisati, ni sami ne znaju šta žele. Oni dolaze da se na neki način saberu i osveste – ko su i šta žele u životu. Ipak postoji nešto što je zajedničko svima – ljubav prema pozorištu. Zašto ostaju je drugo pitanje, ali verujem da im se dopada naš način rada, otvorenost u komunikaciji. Jeleni i meni nije problem da kažemo da nešto ne znamo i da smo radi da zajedno sa njima pronađemo odgovore. Bilo da se radi o onome čime se bavimo na radionici ili da je vezano za život van pozorišta. Ne postavljamo silom autoritet, već iskrenošću.
Predstava „Šest portreta Pavla Beljanskog”, koju igrate, prilično je uspešna i često se igra u Spomen-zbirci. Zašto je, prema tvom mišljenju, ova predstava doživela ovoliki uspeh i šta je to što je drži aktuelnom kod publike?
Predstava „Šest portreta Pavla Beljanskog” nastala je kao deo projekta „Muzej mladih” Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, a ideja projekta je bila da mladi kreiraju kulturni sadržaj za mlade. Moj zadatak kao dramski pedagog bio je da kroz dramske i pozorišne radionice sa srednjoškolcima (od kojih su neki bili članovi Mišolovke a neki ne) dođemo do rezultata, u ovom slučaju predstave koja će komunicirati sa mladom publikom. Trebalo je upoznati glumce i publiku sa darodavcem, umetnicima i delima koji su zastupljeni u kolekciji, pa i sa samim prostorom u kojoj se ona nalazi. Zato se ova predstava i igra u šest prostora Zbirke i prikazuje šest scena, koje su po mišljenju mladih, bile ključne u životu Pavla Beljanskog. Mislim da se ljudima u ovoj predstavi dopada interakcija, to što je publika mobilna, to što su scene dobro „posložene” dramaturški, a žanrovski se razlikuju i konačno - što je predstava edukativna. U tom smislu, čini mi se da smo se dobro pripremili uz pomoć svih kustoskinja Spomen-zbirke, a publika saznaje dosta o ovoj instituciji i kolekcionaru koji je rizikovao svoj život da bi je sačuvao i da bismo mi sada uživali u delima srpske i jugoslovenske likovne umetnosti. U široj javnosti se malo zna o tome, tako da se ljudi zapravo oduševe pričom.
Saradnja je nastavljena i imamo novu predstavu „U ogledalu muza”, koja se bavi životima naših slavnih slikara, njihovim međusobnim prijateljstvima i odnosima, kao i njihovim odnosom sa Pavlom Beljanskim.
Koliko je sadržaj institucija kulture pogodan za mladu publiku i koliko imaju sluha kada je omladinski teatar u pitanju?
Po mom mišljenju i iskustvu, stvari ne stoje crno-belo. Budući da se finansiraju iz budžeta, dakle od novca svih građana, morale bi da razmišljaju na način da su i njihovi programi namenjeni svima – odraslima, mladima, deci, manjinskim grupama, i tu mislim na sve kategorije stanovništva, one vidljive i one nevidljive. Svi oni imaju pravo na kulturu i umetnost. Uglavnom gledamo predstave u kojima se tretiraju problemi tzv. belog, zdravog muškarca. S druge strane, institucije kulture, poput muzeja na primer, prepoznale su značaj rada sa decom i mladima, bave se razvojem publike i formiranjem nove publike, što kroz redovne programe što kroz različite projekte. Većina pozorišta tu zaostaje. Pozorišta, i uopšte institucije kulture, treba da se otvore mnogo više za mlade i da ih uključuju u različite programe i kao kreatore kulturnih sadržaja. Ja verujem da tu jeste ključ napretka i razvoja tih ustanova. Ne treba smišljati za ciljnu grupu, već ih pitati šta oni žele, šta njih muči i šta su njihove teme i koji su njihovi problemi.
Predstava „Ana”, rađena po motivima knjige „Dnevnik Ane Frank” i u koprodukciji sa Kulturnim centrom Novog Sada letos je imala svoju premijeru. Odakle ideja i koliko su polaznici koji u njoj igraju bili upoznati sa likom i delom Ane Frank?
Važno je reći da ni sam izbor teme kojima su se bavili mladi glumci nije bio nametnut nego se i do nje došlo kroz istraživački rad, vežbe, improvizacije i razgovore tokom radionica. Iznenađujuće je bilo da većina učesnika radionica nije ni znala ko je Ana Frank – nisu čuli, nisu čitali ili su čuli za delo, ali se ne sećaju o čemu se radi, pa i o kom istorijskom periodu je reč. Svaka naša nedoumica je time bila rešena da to jeste naša tema, a proces je trajao više meseci. Želeli smo da saznamo šta oni misle o tome ako bi ih neko preko noći proglasio građanima drugog reda, odnosno još gore, dehumanizovao, što im je bilo neshvatljivo.
U kojoj meri im je tematika i Anin subjektivni doživljaj sveta bio blizak? Da li su lektire dobra podloga za rad na sceni?
To je zapravo u neku ruku apsurdno: nisu mogli da veruju da je neko propatio do te mere zbog svog identiteta, koji nije ni birao, a nasuprot tome, prepoznali su se u postupcima i razmišljanjima te devojčice. Videli su sebe u Aninim raspravama sa mamom, posmatranju sveta i zapažanjima kada su u pitanju odrasli, i konačno u njenom buđenju simpatija prema Petru. Mi smo negde zajedno odlučili da tom segmetu priče posvetimo dosta prostora. Devojčica koja je u pubertetu, kao i glumci koji igraju u predstavi, zatvorena na tavanu doživljava psihofizičku transformaciju i zaljubljuje se u jedinog dečaka sa kojim ima kontakt nekoliko godina. Glumcima je to bilo jako važno, verujem i zbog činjenice da smo usred proba završili u pandemiji, te su i oni bili zatvoreni i nisu mogli da viđaju ni društvo, ni rodbinu, pa ni simpatije. Što se tiče lektira, verujem da je učenicima mnogo zanimljivije da se njome bave kroz dramski i pozorišni rad, jer ih angažuje na više nivoa. Uz pomoć tehnika i metoda primenjenog pozorišta i čas matematike ili biologije može da bude predstava. Pozorište i drama mogu biti veoma moćan alat. Nama u Mišolovci oni jesu to, a ne cilj.
Na koji način mladi danas prilaze pozorišnom svetu i koliko su voljni da u njemu ostanu i tu pronađu svoju buduću profesiju?
Prilaze mu sa ogromnom ljubavlju i romantičnom idejom o magiji o kojoj svi pričaju kada govore o pozorištu. Međutim, to nije dovoljno. Ono što većina dece i mladih ne pojmi, jeste da je za nešto što ćete pokazati pred publikom potreban rad, probe, odgovornost, trud, istrajnost i mnogi drugi elementi da bi se došlo do rezultata. Većina mladih danas želi da se nešto desi preko noći. I tu vidimo prostor za razgovore sa njima. Postoje situacije u kojima jednostavno ne možete odraditi posao, jer publika nije glupa. Ipak se u svakoj grupi iz godine u godinu pojavljuju mladi za koje prosto vidite da su za ovaj posao, da izgaraju, da ne jedu, ne piju, da jedva čekaju sledeću radionicu. Tako se i desi da skoro svake godine neko od njih upiše Akademiju. Na to smo veoma ponosni, ali moram da napomenem da je nama cilj njihov razvoj, a ako neko od njih u tom procesu shvati da želi da se bavi pozorištem do kraja života – profesionalno, to je divno.
Šta najčešće zameraš, a šta savetuješ svojim polaznicima?
Zameram im kada su lenji i kada očekuju od Jelene i mene da smislimo ideju za njih, a savetujem im da se trude da im postupci u realnom životu, u bilo kojoj situaciji, budu takvi da ne mogu sami sebi ništa prebaciti. Da budu čestiti i pošteni, da daju sve od sebe, šta god radili ili da ne rade uopšte. Da misle svojom glavom i prihvate sebe.
Foto: Teatar Mladih Mišolovka
