„Devojčice”, dokumentarna pozorišna predstava o ženskom odrastanju u Srbiji danas, imaće svoju premijeru 2. novembra na sceni Reflektor teatra u Dorćol placu. U pitanju je svojevrsni omaž najdugovečnijoj predstavi Reflektor teatra − „Muškarčine”. Istovremeno, ovo je i nastavak te priče u kojoj se nastavlja tematika problematizacije odrastanja mladih u Srbiji. Tri dana pred premijeru, spustili smo se do Dorćola na jednu od završnih proba i o novoj predstavi razgovarali sa Minjom Bogavac, dramaturškinjom i rediteljkom, Kristinom Anđelković, producentkinjom, i glumicama i koautorkama: Anom Ninković, Sarom Ostojić, Anom Petrov, Lenom Vujović, Milenom Perić, Milenom Šibalić, Adrijanom Mulić i Sarom Gajović.
Predstava „Devojčice” bavi se ženskim odrastanjem u Srbiji. Zanimalo nas je kako je proces izgradnje koncepta predstave izgledao.
Mislim da je veliki deo u tome doprineo svaki razgovor sa pet ekspertkinja sa kojima smo razgovarale, jer su one vodile te razgovore, a mi smo se na to nadovezivale. Bilo nam je postavljeno pitanje „Kakva si bila kao devojčica?„ i odatle smo znale u kom smeru da idemo i, nadovezujući se jedna na drugu, spontano smo se i povezivale, počinje Sara Ostojić.
Lena Vujović se nadovezuje:
Sve je suptilno krenulo: zajedno smo pokrenule dosta istih tema jer smo sve devojčice koje su odrastale u sličnom periodu; pratile smo iste stvari; imamo slična interesovanja i iskustva i bilo je logično da ćemo o sličnim stvarima i da pričamo. I onda se to nadovezivalo i sa različitih strana smo kupile ponešto.
„Devojčice” su, na neki način, nastavak osvešćivanja o problemima mladih koji odrastaju u Srbiji, nakon predstave „Muškarčine”, koja se aktivno igra već 10 godina. Koliko su problemi muškaraca i devojaka slični?
Nimalo. Naravno da postoje sličnosti tipa vršnjačkog nasilja, i slično, to doživljavaju i dečaci i devojčice. Postoji neki presek, ali su problemi odrastanja kod devojčica dodatni; ima ih jošmnogo više. Oni koji postoje i kod dečaka i devojčica, kod devojčica se mnogo više primećuju, odnosno intenzivniji su, složile su se devojke.
Minju Bogavac, dramaturškinju obe predstave, pitali smo koje su sličnosti, a koje razlike u procesu nastanka, ali i finalnoj predstavi između „Devojčica” i „Muškarčina”.
Ono što je sociološka, ili antropološka, ili kombinovana razlika jeste to kako žene govore iz „ja” i uključuju mnogo ličnih iskustava. Koliko god smo u „Muškarčinama” imali isti ovakav proces − u kom smo uvek isticali njihovo učestvovanje u kreiranju − tek ovde je to došlo do izražaja. U suštini, sa momcima možeš mnogo da se igraš i oni će ti ponekad kroz igru reći nešto, na postavljena konkretna pitanja ne idu previše u dubinu. Devojke se zaista povezuju razgovorom i imaju potrebu da se otvore i govore lično. Iz logike „lično je političko” brzo smo zajedno shvatile da dramaturgija ove predstave jeste dobra ukoliko je držimo ispovednom i ukoliko one govore o sebi. Nadamo da će i devojke u publici posle ovih deset priča moći da se povežu bar sa jednom, a možda i sa svakom, i da možda možemo da još malo pokrenemo tu lavinu razgovora, i privatnog i javnog, i osvešćivanja šta su naši izazovi u društvu.
Interesovalo nas je i kolike su sličnosti u iskustvima između devojaka koje odrastaju u Srbiji danas.
Mnogo puta se dogodilo da je svaka od nas doživela istu situaciju. Primetila sam, kada smo imale razgovore sa Majom Maksimović o bezbednosti u javnom prostoru, da smo imale vrlo slične situacije, ali svaka je imala različito rešenje za tu situaciju, ističe Ana Ninković.
Shvatile smo da na iste stvari reagujemo potpuno drugačije i sve je to na kraju i ušlo u predstavu i onda se zapitaš da li je moguće da smo dovde stigli kada moramo da nađemo toliko rešenja za neki problem koji uopšte ne treba da postoji na prvom mestu, složila se i Lena.
Devojke-koautorke imaju između 18 i 26 godina, čime je obuhvaćen raspon od devet godina specifičnih trenutaka odrastanja. Pitali smo se kako se iskustva menjaju kroz generacije.
Kada smo pričale o nekim svojim iskustvima kroz odrastanje, razlike se nisu toliko ticale naših godina. Jedina razlika koja može da se napomene jeste tehnologija i razvoj iste. Po nekim pitanjima društvenih mreža, neke ranjive stvari, nasilje na internetu, sada je možda zastupljenije nego pre desetak godina.
Minja je pomenula još jedno zapažanje:
Došle smo do zaključka da je u svakoj sledećoj generaciji religija sve važniji faktor u životu i mislim da je to prilično regresivna i opasna stvar. Zato religija i zauzima toliko mesta u našoj predstavi. Primetile smo, kada se družimo sa mlađim devojkama, da smo iznenađene koliku količinu tematizovanja zauzima religija.
Devojke su se dotakle i toga kako je feminizam i ženski aktivizam uopšte postao predmet njihovih interesovanja:
Mene je to nekako oduvek interesovalo. Samim aktivizmom aktivno sam počela da se bavim pre nekoliko godina. Istina je da je to sada dostupnije svuda na društvenim mrežama i mislim da je to super stvar kod društvenih mreža, što imamo lak pristup informacijama, i tuđim idejama i iskustvima, objašnjava Ana Ninković.
Ja se slažem da je definitivno dostupnije, ali to je kod mene došlo potpuno spontano, ne znam ni kad je krenulo, samo znam da je krenulo i da je krenulo intenzivno, nadovezuje se Lena.
Ana Petrov dodaje da je i socijalna klima doprinela širenju ovih pokreta:
Svakako sada devojke, žene i devojčice slobodnije pričaju o tome jer imaju podršku svuda. Od priča o seksualnom zlostavljanju koje su glumice pretrpele, ženskih protesta, pa sve što je dalje išlo, mislim da je sve to osnažilo žene da pričaju o nekim situacijama i traumama.
„Devojčice” su nastale u specifičnom procesu kroz radionice, koautorski i kolažiranjem mišljenja i iskustava, te smo za kraj želeli da znamo i kako su se otvarale bolne i osetljive teme.
Ističu da je sve bilo na dobrovoljnoj bazi:
Svaka je pričala onoliko koliko je želela i o onome o čemu je želela. Otvarale smo se spontano i, kako smo se upoznavale, svaki put bismo bile sve otvorenije, možda smo govorile i neke stvari koje ne bismo nekim drugim ljudima.
Mislim da je potpuno spontano u celom procesu došlo do toga da je ovo postao jedan „safe place” za sve nas. Da smo počele polako da otključavamo i otkopavamo neke teme o kojima možda nikad ni sa kim nismo pričale i mislim da smo našle siguran prostor jedne u drugima i u ovom procesu, dodaje producentkinja Kristina.
Ana Ninković nam je objasnila da su se glumice-koautorke sastajale pre početka zvaničnih proba i razgovarale o tematizovanju predstave:
Pričale smo o nekim iskustvima koja možda nisu nužno traumatična, ali o njima ne pričaš ni sa kim, jer, nekako, tome nije mesto u razgovoru; nikad ti ne padne na pamet. Onda kada neko nešto spomene, pa se nadovežeš, komentarisale smo da je baš bilo kao grupna terapija i meni je značilo.
Milena Perić se složila da su ovi razgovori doprineli svojevrsnoj samospoznaji:
Bilo je i kod mene nekih momenata gde uopšte ne prepoznam neke stvari iz svog detinjstva kao bitne faktore koji su uticali na mene i na moje odrastanje i kad neka od njih pomene nešto slično, ja se zapravo setim tog trenutka koji sam izgubila, nisam ga smatrala bitnim, i onda kreće krug i tako prepoznajemo bitne stvari i bitne faktore.
Minja objašnjava da je ova predstava zapravo deo šireg projekta „Supergirls” Centra E8, koji jeste posvećen osnaživanju i edukaciji devojaka i mladih žena da se suprotstave stereotipima:
Sva metodologija koju koristimo u projektu zaista se i tiče neke vrste stvaranja sigurnih prostora u kojima devojke mogu da razgovaraju o stvarima koje ih muče ili o kojima ne mogu da govore na drugom mestu. Ono što je meni fascinantno kada držimo te treninge jeste koliko je devojkama taj prostor potreban, koliko zaista iskreno i mnogo govore i koliko se na dobar način vezuju i ostaju u kontaktu. Čini se da će pred grupom nepoznatih vršnjakinja lakše reći neke stvari koje ih muče nego što će reći nekome u svom okruženju ili zajednici.
Čitavu priču zaokružila je Sara Ostojić:
Sad ću reći nešto romantično: imam osećaj kao da sam se ponovo vratila u period kad sam bila mala i da sam sve ove devojke upoznala kad su bile male i kao da se znamo čitav život, iako smo se tek upoznale.
