Danilo Milovanović rođen je 28. oktobra 1989. Završio je master i diplomske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića i Borisa Liješevića, a novosadskoj publici je dobro poznat po različitim ulogama koje već godinama igra u Pozorištu mladih, gde je i zaposlen. Danila možete zapaziti i u predstavama „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” i „Nebeski odred” koje su na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta i gde njegov glumački talenat dolazi do izražaja, kao i u raznim drugim pozorišnim i televizijskim ulogama. Danilo svira usnu harmoniku i eufonijum, a u slobodno vreme voli da igra molki, finsku igru sa čunjevima koju je otkrio u Parizu (u pitanju je zapravo sport koji ima svoje svetsko prvenstvo) i da čita. Poslednja knjiga koju je pročitao je „Uhvati zeca” Lane Bastašić.
Nakon Filološke gimnazije u Beogradu dolaziš u Novi Sad i upisuješ glumu u Nikitinoj klasi. Zašto si se odlučio za Akademiju u Novom Sadu i kada si počeo da razmišljaš o glumi kao o svojoj budućoj profesiji?
Počeo sam da razmišljam o glumi, ako se to tako može nazvati, još dok sam bio jako mali. Od pete godine išao sam u Dramski studio Radio Beograda, kasnije i u „Dečji osmeh” Biljane Milošević, tokom škole išao na dramske radionice. U Filološkoj smo imali celo društvo koje je želelo time da se bavi, a pošto nije bilo dramske sekcije, uz pomoć razredne smo krenuli da pravimo predstave. Kroz celo školovanje sam se aktivno bavio glumom, a za Novi Sad sam se odlučio još tokom srednje škole nakon što sam pogledao nekoliko Nikitinih predstava. Na mene je najjači utisak ostavio „Tesla”. Čuo sam da on prima klasu i da je jedino njegova mešana, što mi se veoma dopalo. Nisam uopšte želeo da probam u Beogradu, nisam osetio da mi je tamo mesto, već sam se odlučio za Novi Sad. Pritom je bilo zanimljivo studirati u drugom gradu.
Predstava „Nebeski odred” je tvoja master predstava koja je ponela nekoliko nagrada na festivalima. Koliko ti generalno znače priznanja?
Ta predstava će uvek imati posebno mesto na mom razvojnom putu. To je zapravo bio projekat koji smo radili sa strane kada nas je Mia Knežević zvala da glumimo u njenoj predstavi. Nakon što je Nikita odgledao, priznao ju je kao master predstavu. Nagrađena je na festivalu u Banja Luci, u Pančevu, dobili smo Godišnju pohvalu SNP-a za najbolji ansambl, na festivalu u Kraljevu, mislim da smo je odigrali preko 60 puta. Uvek je funkcionisala i ostavljala utisak, publika je na nju reagovala nepogrešivo. Neverovatno je što je jedna diplomska predstava, zapravo studentska, opstala toliko dugo, išto je retko – ušla na vrata jedne institucije. Povezanost Akademije i pozorišta bi trebalo da bude mnogo veća i samim tim bi i mladi glumci dobijali više šansi. Nagrade su samo jedan dokaz koliko je predstava važna i koliko vredi.Tada mi je mnogo značilo jer mi je otvorila vrata. Za mene je najveća nagrada što se ona igra i danas.
„Nebeski odred” tematizuje život u fašističkom logoru otvarajući pitanje gde je crvena linija koju čovek sam sebi postavlja u borbi za opstanak. Da li se treba prilagoditi svemu kako bi preživeo u jednom dehumanizovanom društvu? U kojoj meri okolnosti mogu da opravdaju pad pojedinca na animalni nivo gde je jedini cilj da zadovolji svoje dnevne potrebe?
Na neki način se svi suočavamo sa tim pitanjem, samo što su u drami ekstremne okolnosti. U trećem činu se i kaže da bi svi pristali na to za jedan dan više. Normalno je da ne želiš da umreš, da želiš, kako oni kažu, da udahneš još jednom taj smrdljiv vazduh. Oni znaju da je to što rade zverski i jezivo, ali to potiskuju. Ne možeš da živiš svaki dan sa mišlju da to što radiš ne valja. Moraju to sebi da opravdaju. Kažu da nisu krivi da su naterani, da nisu oni birali takav život. S druge strane jesu birali, jer su hteli život, ne smrt. Svedeno je sve na animalni nivo. O mom liku saznajemo kroz predstavu da je imao porodicu, ima traume i ne komunicira sa drugima, posebno Gojima, ljudima koje smatra nečistim jer nisu Jevreji, ili su stranci i kriminalci. U početku pokušava da nađe utehu u veri ali je na kraju on taj koji počini zločin. Rad u gasnoj komori je nešto što mogu da opravdaju, ali kada na sceni učini ubistvo golim rukama onda je to za njega prelomna tačka. Kako se bliži kraj predstave oni se sve više bore iako unapred znaju da će izgubiti. Pitanjem morala i dokle ići bavimo se svakodnevno u raznim sferama, kroz društvo, politiku, posao, kompromise na koje pristajemo, nepristojne ponude i sl. Zato i jeste univerzalno pitanje, samo što je ovde uveličano do poslednjeg atoma i tiče se svih nas.
Zaposlen si na određeno u Pozorištu mladih. Šta misliš, koliko su pozorišta u Novom Sadu otvorena za tvoje mlađe kolege?
Generalno, kako kad. Zbog cele situacije nismo u prilici da se zaposlimo za stalno i zabrana zapošljavanja je mnogo uticala. Imao sam sreću da bivša upravnica Emilija Mrdaković vidi predstavu „Razgovori u četiri oka” koja je otvorila OFF scenu. To je bio dobro osmlišljen način da diplomske i master predstave dobiju priliku da se igraju na repertoaru Pozorišta mladih. Nakon toga mi je ponudila ulogu u drugoj predstavi i to je jako lep put za glumca kada ga neko negde vidi i na osnovu toga ponudi dalju saradnju. Posle nekog vremena rad OFF scene je počeo da stagnira. U tom maniru igra se i „Sladoled” i „Stvar izbora: Zašto slušam Marčela”. Mislim da je to dobra prilika da se privuku mladi ljudi u pozorište i te predstave su gledane, što je velika stvar.
Letos je bila premijera predstave „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” u kojoj igraš Hamleta. Kako si se pripremao za ulogu budući da se Hamlet u toj predstavi razlikuje od Šekspirovog Hamleta na kog smo navikli? Koliko ti je bila zahtevna uloga?
Bila je jako zahtevna. Drugačije je skrojena drama, on je sporedan lik i ta njegova pojavljivanja su vrlo šizofrena. Drama je tako napisana da su u suštini delovi iz „Hamleta” poveznica, mi njega i druge likove vidimo iz vizure Rozenkranc i Gildensterna sa kojima se publika poistovećuje. To je kao da sad gledamo kroz špijunku. Mi sad ulazimo i izlazimo u sred neke akcije i onda je prosto teško postići taj realizam na klik za šta je potrebno mnogo vežbe jer ulećeš in medias res. Mene je rad sa nekim novim ljudima inspirisao, inspirisao me Igor Pavlović kao reditelj koji je u stvari glumac i baš zbog toga jako dobro poznaje glumce, glumački proces, čak i sam glumi u predstavi. Dao nam je dosta slobode u kreiranju i istraživanju, bacio nas je u proces gde smo se osećali prijatno i sigurno, verovali smo da zna šta radi i kuda nas vodi. Igora sam imao priliku bolje da upoznam tokom rada na „39 stepenika” i tu smo kliknuli.
Bio si naš gost na radionicama na temu „Mladi hoće u pozorište” i oduševio polaznike i nas. Tom prilikom si izjavio da vas na Akademiji uče kako da uđete u ulogu, ali vas niko ne uči kako da iz nje izađete. Kako tebi to uspeva i koliku težinu su imale uloge koje si do sad igrao? Da li ih posle predstave ostaviš po strani ili neki deo ostaje sa tobom?
Kad na drugoj godini kreneš da radiš lik počneš da učiš kako da ga oblikuješ, ali kako više ulaziš u posao i toliko dugo ponavljaš sve to, pogotovo emotivne stvari do kojih dođeš ne znaš kako da se oslobodiš tog viška i treba nekako da ga otpustiš. Zanima me kako je publika reagovala, kakva je bila predstava, da li je nešto pošlo naopako. Sve to analiziram sa kolegama koje su gledale što pomaže da sve još jednom prođe kroz mene i izbacim do kraja. Nekad se dešava posle premijere da malo odlažem taj trenutak izlaska iz garderobe, prija mi samo malo da budem sam i da se vratim u normalu.
Koja pitanja pandemija i sve propratne okolnosti otvaraju jednom mladom glumcu? Šta posle korone?
Video sam neki rad studenata sa Akademije preko Skajpa, znači da je ceo koncept promenjen. To jeste ispit i jeste uživo, nije ni film ni pozorište ni snimljena predstava nego je nešto novo, jako zanimljivo. To je sad neki novi žanr koji ima svoja pravila i sistem koji otkrivaš kako da iskoristiš u umetničkom smislu. Nudi ti neke mogućnosti koje bi u pozorištu bilo teško napraviti. Ono što sad nas obuzima je neki besmisao zato što se ne nazire kraj i moraš nekako da se adaptiraš. Psihički smo rastrzani i samo čekamo da se ovo završi. Ne plašim se po pitanju posla, više razmišljam o porodici, prijateljima, starijim ljudima koje znam i to je prvo što me brine.
Foto: Arei foto i Mila Pejić
