Predstava „Ućutkivanje Sokrata” u režiji Nebojše Bradića privukla je veliku pažnju svojom temom, u vremenu kada se laž i nepravda cijene više nego istina. Sokrat biva nepravedno osuđen na smrt jer je govorio istinu, govorio je i kada niko nije htio da govori, birao je kraj zarad opšteg dobra. Ova priča nas pomalo podsjeća i na vrijeme u kome mi sada živimo. Vrijeme u kome se istina i hrabrost skupo plaćaju, a laži boje najljepšim bojama kako bi imitirale istinu i ćutanjem platili sreću. O predstavi, igranjima, njegovim ličnim stavovima, ulogama ali i o neizmjernoj hrabrosti i nadi koju sada opet možemo osjetiti razgovarali smo sa glumcem Bojanom Dimitrijevićem koji u predstavi tumači lik Sokrata.
Kako je na Vas uticao proces stvaranja ove predstave i oživljavanje jednog od najpoznatijih filozofa na svijetu? Kako je biti Sokrat?
Duži period nisam radio ništa, za mene su snimanja stala silom prilika zbog mojih stavova. Našao sam se na crnim listama i produkcije nisu smele da rizikuju sa mnom. U pozorištu nisam radio ništa dve godine, dok nije usledio poziv za Sokrata. Čitao sam tekst i zapanjio se, dopalo mi se, malo me je i uplašilo zato što on je neko o kome radimo predstavu 2400 godina od njegove smrti, znači ostavio je baš dubok trag, a ja sam jedan običan čovek koji treba da dobaci do toga šta on jeste. To je bio moj prvi osećaj zato što nisam znao tako dobro na šta ću naići kada krenem da se bavim njime. Zapitanost u tekstu me je činila anksioznim, ali sam shvatio da je on čovek čija je jedna od najčuvenijih „Ja znam da ništa ne znam” iako je najmudriji čovjek u Atini. Ovaj proces je dosta uticao na mene na jako pozitivan način i baš sam zahvalan što sam imao priliku da se bavim takvom osobom. Baviti se uopšte tim stvarima ne može vas ostaviti netaknutim, a mislim da uticaj takve jedne ličnosti ne može da bude negativan.
U kome, ili u čemu danas vidite Sokrata?
Sokrata najviše vidim u aktivistima, zato što su oni nekako najzadrtiji, najfanatičniji. Moraš biti fanatik i spreman da za neku ideju žrtvuješ svoj život. U politici i uopšte u javnim sferama više nema nekih ideologija, kapitalizam je sve to ublažio na neki nivo stila. Mislim da bi Sokrati mogli biti ljudi koji su za neku ideju koja nije lična korist, nego i dobro svih nas, i ako mogu da nazovem sve studente, kao nekim entitetom, što baš i ne mogu, ali ovo što se sada dešava ta odlučnost i spremnost kada oni kažu da idu do kraja me pomalo i plaši.
Da li u samoj temi predstave nalazite spoj prošlosti i sadašnjosti? Mislite li da u odnosu na to živimo prošlost?
Da, apsolutno, jer je to aktuelna tema, zato je neverovatno kako studenti prihvataju predstavu jer smo imali sreću da dva puta igramo za njih. Jako je bitno jer se i sami studenti bore za neke ideje koje su vremenom zaboravljene. Sam tekst referiše na to da tek što je uspostavljena demokratska Atina, ona nailazi na to da su neki ljudi, izbezumljeni drugim ratovima, dešavanjima i političkim događajima, postali kivni i gnevni na sve i više nemaju sistem vrednosti koji može da dovede do toga da se pokrene neki boljitak. Dakle, oni od Sokrata, najmudrijeg čoveka Atine, prave problem, a to se i danas dešava u spinovima naše vlasti, kao što se i u komadu navodi: „Okrećemo se protiv najboljih od nas.” Takođe, važnost je u tome da sama priča o Sokratu, koji je čovek vrhunskih, veoma ljudskih vrednosti optužen za nepoštovanje i izmišljanje bogova, kvarenje mladeži. To su osude kao da neki tabloid targetira neku ličnost danas. Sokrat je tada odlukom većine bio kriv, ali nije hteo da povije kičmu i prođe sa novčanom kaznom ili izvinjenjem. On je osoba koja stoji iza svojih vrednosti i onoga u šta veruje i to je dovelo do toga da vuče gnev jedne razorene mase koja je samo gledala koga da linčuje. Ovo su neke svevremene teme i problem ovog društva. Osnovno je pitanje same ljudskosti i kako se sve ciklično ponavlja. Iste stvari su mučile ljude kroz celu istoriju.
Predstavu ste pored pozorišne scene, izveli i na studentskim blokadama. Po čemu ćete pamtiti ova igranja, šta Vam je ostalo najupečatljivije?
Kada smo prvi put igrali na Rektoratu u Novom Sadu to je za mene apsolutno nezaboravno iskustvo i događaj i doživljaj koji ću pamtiti do kraja svog života. Međutim, to ne mogu baš da kažem za svaku od repriza te predstave koju igramo u matičnom pozorištu, ili u Tivtu, pošto je koprodukcija. Mi se nekada šalimo u pozorištu kada predstava nije prošla dobro, kako nije talentovana publika, nisu daroviti, a mi smo kao super. E ja pred talentovanijom publikom u životu nisam igrao kao na Rektoratu. Oni su reagovali na sve na šta smo se ikada nadali da će ljudi reagovati i shvatiti, i više od toga su ispratili. I uopšte ta činjenica da su nas pustili na fakultete koji su blokirani, gde sam imao privilegiju da boravim tih par sati u Rektoratu i na Filološkom je za mene nešto ultra nezaboravno i čini me jako ponosnim.
Da li postoje neke Sokratove misli koje često citirate, sa kojima se poistovjećujete?
Nisam siguran da li su ovo Sokratove reči, ali su reči iz ovog komada koje izgovara Sokrat. U jednom delu on kaže: „Normalno je da mi delujemo u ličnom interesu, ali pravo pitanje je da li je delovanje u mom ličnom interesu istovremeno delovanje po onome što znam da je ispravno”, što znači – da li moj lični interes sme da ugrozi neke ljudske standarde koji bi trebalo da postoje. Ima i još jedan deo gde kaže: „Ali da, ljudski projekat je sreća, ali ono što je za jednog sreća, za drugog je tuga”, tako da postoji oprečnost, život je kontradiktoran, život je iz krajnosti i svih onih nijansi koje vode od jedne krajnosti do druge.
Vašu glumačku karijeru obilježile su mnoge pozorišne i filmske uloge. Da li postoji neka uloga koju biste željeli da igrate a nije Vam se pružila prilika?
Pa nemam, to bi bilo možda malo i mazohistički. Nikad nisam uspevao da izguram projekat kao da se desi, pa da tu odaberem šta ću da radim. Ja sam glumac koji je ansambl-glumac u pozorištu i koji dobija određene ponude, za određene uloge koje igra. Da razmišljam o tome, malo bih se osećao i neostvareno i ozlojeđeno zato što ih nisam odigrao. Više se bavim onim što mi je sada aktuelno, odnosno mojim repertoarom koji igram i ako spremam nešto novo u trenutku, to je ono što mi je najvažnije. Druga stvar je da sam vremenom shvatio da nije ni bitno koji sam šraf u celoj toj mašini koja čini predstavu. Mnogo mi je postalo važnije sa kim radim i kakvim sam ljudima okružen, pošto se tu jako ogoljujemo i moramo biti etični da bi stvar, za početak, bila profesionalna. Obožavam svoj posao i voleo bih da radim najraznovrsnije stvari i u pozorištu, i na snimanjima, i definitivno sam u celoj ovoj priči zbog umetnosti, a ne zbog nekog ličnog interesa.
Šta Vi novo donosite likovima koje tumačite i gdje pronalazite inspiraciju?
Drukčije pristupam, ali to dosta zavisi i od ljudi kojima sam okružen jer mi oni nameću to. To je jedan kolektivan posao gde ja ne mogu da guram neki moj metod po cenu toga da ljudi oko mene ne znaju ni o čemu pričam. Nisam usvojio neki postojeći metod, a nisam izgradio ni svoj metod, ali ima nešto što povezuje sve to a to sam ja. Koliko god pokušavao i voleo da se transformišem i da igram najrazličitije likove, nekada sam i uspevao da u tim transforamcijama odem dotle da stvarno bude toliko drukčije od mene, da je i meni zabavno. Voleo bih da ne ustanovim nikakve stvari, volim da krećem ispočetka svaki put, da prođem ceo taj proces koji mi je mnogo važniji od rezultata na kraju. Sviđalo se to ljudima ili ne, to je stvar ukusa i svi su u pravu, ali dok radimo i spremamo to je onda samo naše i tu ako se desi da je ekipa skladna i pozitivna onda ja za to živim i volim i da se prilagodim svojim partnerima.
Pozorište je moja kuća, moj jedini dom u smislu da ima kontinuitet celog mog života. Pošto nisam iz Beograda, puno sam se selio, živeo sam i u inostranstvu i vraćao se, i po samom Beogradu sam se selio toliko puta da nemam nijednu drugu vrstu puštenog korenja do pozorišta. Moj otac je bio glumac pa sam i ja odrastao u jednom provincijskom pozorištu u Leskovcu i onda sam krenuo da radim u drugim pozorištima. U koje god pozorište da uđem osećam se kao kod kuće i to je moje bezbedno mesto.
Foto: Nata Korenovskaia/Bitef teatar
