Povodom premijere predstave „Zeke ili o skakačima” u režiji Tare Mitrović, koja će se održati 22. maja u okviru osamnaestog FIST-a, razgovarali smo sa glumcima Milanom Zarićem i Anđelom Kribl. Odgovorili su na naša pitanja o festivalu i približili nam proces stvaranja predstave koju će publika imati prilike da pogleda poslednje večeri festivala u Bitef teatru sa početkom u 20.00 časova.
Festival internacionalnog studentskog teatra će ove godine biti održan pod sloganom „Neko koga (ne) znam”. Na pitanje u kojoj meri se otuđenost među ljudima uvećava vremenom, Milan navodi da je tema otuđenosti dosta aktuelna i da se provlači kroz naše društvo već godinama:
Trenutno je mnogo problematičnija otuđenost od samoga sebe. Onda kada smo otuđeni sami od sebe, otuđeni smo i od drugih. Nedostaje nam da slušamo, odnosno vidimo sami sebe, da bismo mogli da čujemo, odnosno vidimo druge. Iako nam je sve dostupno, lako i pristupačno, mi ipak jedni drugima ne govorimo sve ono što bi trebalo da kažemo. U ovoj predstavi se i radi o tome kako dvoje mladih komuniciraju.
Anđela na ovo pitanje odgovara:
Era interneta i telefona nam je donela prividnu bliskost. Danas možemo da vidimo šta drugi ručaju, gde letuju, ali suštinski nemamo kontakt jedni sa drugima. Međutim, upis na fakultet i učešće u ovakvim projektima mi vraća veru u kontakt i bliskost među mladim ljudima. Pored sebe imam svakodnevno još devetoro ljudi svojih godina sa kojima delim i dobro i loše, koji misle slično kao ja, kojima su potrebni ljubav i podrška. Gledajući njih i glumačku ekipu sa kojom radim na predstavi „Zeke”, shvatam da mladi ljudi suštinski nisu otuđeni. Ljudima je bliskost potrebna više nego ikada. Ako si voljan da je pružiš, moći ćeš i da je dobiješ zauzvrat.
Kako je ovogodišnje izdanje FIST-a programski posvećeno pitanju identiteta, zanimalo nas je na koji način predstava koordinira sa festivalskom tematikom:
Milan: Možda na prvi pogled priča naše predstave nema veze sa identitetom, zbog toga što nije glavni fokus na identitetu, međutim identitet se pokazuje kroz naočare drugih ljudi, odnosno kako nas drugi ljudi determinišu. Često postajemo obeleženi da smo onakvi kakvim nas drugi ljudi vide. Pokušavamo da razbijemo tu iluziju o tome da smo suštinski onakvi kakvim nas predstavljaju.
Anđela: Čitajući ovaj komad zapitala sam se da li je važno i koliko je bitno kako nas određuju status, porodica, religija, mesto rođenja, ako postoje ljudi koji nas pronađu i uprkos svemu tome razumeju. Ova predstava pokazuje kako etikete koje nam se lepe padaju u vodu kada sretnemo ljude koji imaju sposobnost da nas prepoznaju i shvate uprkos svemu.
FIST se ove godine održava u saradnji sa svetskim najeminentnijim pozorišnim akademijama u Italiji, Poljskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i Bugarskoj, kao i sa Akademijom umetnosti u Prištini, a prijatelj projekta je i Biološki fakultet. Kakvo je iskustvo mladim umetnicima učešće u ovakvom projektu donelo, saznajemo iz Anđelinog iskustva:
Festival poput FIST-a je jako koristan. Kao jedan od retkih internacionalnih festivala u našoj zemlji pruža mogućnost upoznavanja mladih kolega iz cele Evrope. Gledajući prošlogodišnji FIST i učešćem u ovom, ali i u nekim drugim festivalima, dolazila sam uvek do istog zaključka – da se mladi ljudi ne razlikuju, naročito mi glumci i reditelji. Sve nas muče iste muke i svi vidimo svet na sličan način. Lepo je razmeniti iskustva sa novim ljudima, mogu se razviti nova prijateljstva, i može da nas nauči mnogo čemu.
Polazna tačka za stvaranje predstave jeste pojam biološkog determinizma, koji služi za objašnjenje socijalno-kulturnih fenomena. Milan je podelio sa nama da je na početku taj pojam kod njega budio nesigurnost:
Foto: Jelena Petrović
Kada sam prvi put čuo za taj pojam bio sam potpuno zbunjen. Prva asocijacija mi je bila nauka, medicina ili biologija. Međutim, najjednostavnije rečeno, to su sve stvari koje nas definišu. Porodica, o kojoj se u predstavi najviše i govori, zatim odakle smo, genetika, socijalno okruženje ili status.
Anđela dodaje i da se sociološki i biološki aspekt ličnosti prepliću:
Ovaj tekst se bavi porodicom i načinom na koji su dvoje glavih likova odrasli, što je socijalni aspekt koji je usko uvezan sa biološkim.
Iako predstava u svojoj formi miri humanističke i prirodne nauke umetničkim izrazom, te se time presecaju tri naizgled paralelne linije, glumci nam otkrivaju da ipak i nije bilo toliko teško na drugačiji način kazivati sociološke probleme:
Mislio sam da će biti mnogo bioloških termina, ali ih zapravo nema. Sve te naučne činjenice govori nevidljivi lik, koji se zove Automatski glas, ali naši likovi nemaju naučne termine u replikama, navodi Milan.
Glumački par je ovom prilikom pohvalio i rad dramaturškinje, Sofije Dimitrijević:
Sofija je imala težak zadatak – da biološki determinizam spoji sa nečim umetničkog izraza kao što je predstava. Kroz dosta jednostavnu priču o zekama nam približava biološki determinizam. Veoma bitan deo komada je i Automatski glas sklon da se čuje u vozu, koji svojim automatizmom našim likovima i publici saopštava istine i neistine u naučnim pretpostavkama, kao i uvrežene socijalne ideje i pretpostavke.
Pitali smo se i otkud odluka da predstava ponese naslov „Zeke ili o skakačima” u okviru ove teme:
Naslov nosi suprotne karakteristike. Zeke su mala bića koja su krhka, brza i vešta, ali su nežna. Oni su uvek na meti drugih životinjskih predatora, takođe su na meti i ljudske vrste. Drugi deo naslova, „o skakačima”, odnosi se na one ljude koji se ne uklapaju u okvire biološkog determinizma. To su ljudi koji iskaču iz okvira koje je nametnulo društvo, odnosno ne vide samo površinu, već imaju kapaciteta da spoznaju dubinu određene ličnosti. Takvu vrstu ljudi ne zanima šta nosiš sa sobom, već ih zanima ko si ti zapravo, objašnjava Milan.
„On i ona su na peronu, na kom staju vozovi koji vode negde svakako”. Ova rečenica otvara najavu predstave. Ko su On i Ona?
Oni su dvoje naizgled potpuno različitih mladih ljudi koji se upoznaju na železničkoj stanici i kreću na jedno značajno i uzbudljivo putovanje. Oni su odlučili da odbace sve ono što ih određuje. Oni su skakači, otkriva nam Anđela.
Za kraj, mladi glumci poručuju da je važno da publika sa sobom, kada nakon odgledane predstave bude napustila gledalište, ponese poruku koliko je lako zalepiti etikete drugima:
Bitno je da budemo svesni koliko zbog sopstvenih strahova lako čoveka obeležavamo i stavljamo mu okvire koji vode tome da postanu predrasude. Moramo misliti o tome da li je i kolika je to prepreka u suštinskom susretu ljudi, ističe Milan.
Anđela završava:
Volela bih da ljudi iz publike razmisle o svojim odnosima prema sebi bliskim ljudima. O tome koliko se slušamo, koliko se vidimo, a koliko lepimo etikete i koliko imamo predrasuda jedni prema drugima. Bilo bi divno kada bi se jedna osoba iz publike istinski zapitala i otvorila se osobi pored sebe, bez biološkog determinizma.
