Predstava „Makaze Jelisavete Berman” u režiji Miloša Jagodića, a po tekstu Gorane Balančević, biće premijerno izvedena 30. novembra na sceni lazarevačkog Puls teatra. U pitanju je priča o životu Jelisavete Berman, prve srpske kostimografkinje i prve žene u prvom pozorištu na našim prostorima. O tome kako je izgledao proces nastanka ove predstave, kako se istražuje o životu žene o kojoj su sačuvane samo dve rečenice, ali i njenom doživljaju žena u pozorištu danas, razgovarali smo sa glumicom Puls teatra Anom Ćuk.
Čime te je ova priča najpre zaintrigirala?
Mene je pre svega zaintrigirala sudbina lika koji igram jer je reč o ženi koja je manje poznata našoj široj javnosti a predstavlja važnu ličnost naše kulture. Cenim projekte u kojima se obrađuju takvi ženski likovi. Mislim da je važno podizati svest o postojanju i zaslugama takvih istorijskih ličnosti i činiti napor da se takve žene, koje su utirale put nama danas u različitim oblastima, učine poznatijim nego što jesu. Jelisaveta Berman je u oblasti pozorišnog kostima takva, kod nas pionirska ličnost. Bavila se tim poslom u dobu kad to nije bilo uobičajeno za ženu i istrajala je u svojim snovima do kraja.
Dopada mi se i što je u samoj predstavi jednostavna i priča i postavka, i što ta jednostavnost ne izneverava melodramski karakter ovog projekta. To dolazi i odatle što nas je i reditelj Miloš Jagodić kroz proces tako vodio, sa već dosta jasnom rediteljskom idejom. Zapravo mogu reći da me je najviše zaintrigiralo to koliko je ta priča i danas aktuelna, priča o položaju žene u umetnosti, u nauci, u društvu, posebno na našim prostorima – naravno ne do te mere, ali ipak i dalje prisutna.
Šta je bio najzanimljiviji, a šta najizazovniji deo procesa?
Najzanimljivije su mi bile čitaće probe, jer smo tu najviše radili analizu likova i samog komada, bavili se pričama tog vremena, istorijskim podudaranjima i odstupanjima od današnjeg, razgovarali o postavci i unutrašnjoj liniji likova. Najveći izazov mi je bio da sve to što smo pričali i do čega smo došli za stolom, sada prenesem na scenu koja jeste kamerno postavljena, ali ipak zahteva ekspresivniji izraz od onog koji meni više prija. Takođe sam se trudila da snimanje koje mi se tada dogodilo i rad na još jednoj predstavi koja ima potpuno drugačiji, intenzivniji i kompleksniji pristup, uskladim sa radom na ovom pitkom, melodramskom komadu.
Veoma je malo pisanih dokaza i istorijskih činjenica o Jelisaveti Berman. Na koji način si istraživala o njenom životu i radu?
Gorana Balančević je u ovom komadu već dala dosta svog viđenja, fikcionalizacije Jelisavetinog rada i života, tako da je pored ovog teksta moje dodatno istraživanje više bilo usmereno na istorijski kontekst i ostale likove iz ovog komada, o kojima ima više pisanog traga, kao što su Joakim Vujić, Josip Šlezinger, te Adolf Berman koji se Jelisavetom i oženio. Ali najviše informacija sam crpela iz života Anke Obrenović koja je ujedno Jelisavetin pokretač i uzor, podrška da se suprotstavi okolini, jer Anka je dosta putovala, imala više obrazovanja, smelosti, i bila u boljem položaju od Jelisavete. Takođe, nezaobilazna ličnost je i knjaz Miloš koji se u komadu samo pominje, ali kao vođa naroda i kao Jelisavetin rođak, vrši najveći uticaj i pritisak da ona slobodno i bez posledica radi. Pogledala sam jugoslovenski film iz 1988. godine „Kako zasmejati gospodara”, režirao ga je Arsa Milošević, a scenario je pisala Vida Ognjenović. Tu se u par navrata pojavljuje Jelisavetin lik, koji u duhu tog vremena igra čuvena Olivera Marković i ta mi je interpretacija bila vrlo zanimljiva.
Kako si se kroz proces povezivala sa svojom junakinjom?
Ja sam sa njom povezana nekako samim svojim životom. I ja sam poreklom iz provincije, i ja sam prošla pritisak okoline kad sam odlučila da upišem glumu, a ne da radim ono što se od mene očekuje. I ja sam morala da napustim svoj rodni grad da bih radila to što volim, i upravo kada sam se vratila, iako sam imala tu sreću da se bavim poslom koji volim, opet sam svoj dar često podređivala zahtevima okoline: budi prosečan, zadovolji se time što uopšte imaš posao, ne traži od sebe previše, prilagodi se. A Jelisaveta kaže: „Moraš da se boriš, da sve promeniš, srušiš i tek tada ćeš biti slobodna”, što negde i jeste moj današnji stav. Ne da rušim i menjam ljude oko sebe, već svoje sopstvene usvojene navike, strahove, stereotipe. Biti hrabar da pomeraš svoje granice, da zauzmeš stav za ono što radiš i da ono što radiš bude tvoj doprinos promeni kolektiva.
U kojoj su meri pozorišna zanimanja „iza scene” zapostavljena kroz istoriju, ali i danas?
Danas su zastupljenija nego kroz istoriju: danas imamo predstave koje su neuporedivo kvalitetnije zahvaljujući scenografiji ili kostimu, ali svakako se ovim zanimanjima iza scene ne daje dovoljan nivo pažnje i poštovanja koji oni zaslužuju. Jer ljudi iza scene su, prema mom mišljenju, neophodan deo čitavog procesa, bez njih sve što glumac i reditelj urade ne bi imalo tu dimenziju spoja nestvarnog i stvarnog. Oni su ti koji uobličuju priču na sceni, koji oslikaju vreme, prostor, estetiku – barem je tako u većini predstava i uglavnom u klasičnom pozorištu, i tu su za mene ti ljudi jednako važni kao i kolege glumci. Mi smo tu samo izloženiji, a oni su u senci.
Naravno ima procesa gde reditelj i glumac prave prostor, oslikavaju vreme, kostim, svetlo, gde je glumčevo telo sve i kroz njega se odigrava sve, i gde su dovoljni samo reč pisca, telo glumca i reditelj koji vodi glumca kroz tu reč. I ja sama prolazim kroz tu vrstu procesa duže vreme, ali u nekoj drugoj produkciji. I takvi slučajevi su veoma retki i zato se osećam posebno privilegovanom. U svim ostalim slučajevima svi ljudi koji iza scene doprinose i velika su podrška glumcu i predstavi.
Kako doživljavaš poziciju žene u svetu pozorišne i generalno umetnosti, tada i sada?
Moj doživljaj je da su žene u mnogo boljoj poziciji nego što su bile, ali je to i dalje nekako mač sa dve oštrice, jer danas, kao i tada, da bi se bavila pozorištem i generalno umetnošću, žena mora dosta toga da žrtvuje. Danas je to samo prihvatljivije i više priznato, nije zabranjeno, bar ne formalno ali itekako se oseća prisustvo patrijarhata na našim prostorima. Upravo zbog toga su priče o ženama koje su u tom svetu pomerale granice – poput Jelisavete Berman – izuzetno dragocene.
Kome se ova predstava obraća i kojom porukom?
Predstava se obraća širokom spektru publike, čak može biti korisna i za srednjoškolski uzrast. Osećam da ova predstava ima veliku edukativnu vrednost jer nas upoznaje sa jednom specifičnom epohom i izazovima koji su u toj epohi stajali pred ženom koja teži drugačijoj sudbini od one koju joj nameće društvo. Radnja predstave se događa u drugoj polovini 19. veka, govori o jednom važnom kulturno-istorijskom dobu, u kom se, paralelno sa pozorištem, razvijaju i srpsko štamparstvo, novinarstvo i svetovno, odnosno građansko slikarstvo.
Poruka bi bila da budemo hrabri i istrajni u svojim snovima i da, ako na mestu gde smo, ne možemo da rastemo i razvijamo svoj dar i ono za šta smo došli na ovaj svet, ne prestajemo da se borimo svim silama da to promenimo i dokažemo i posvedočimo zašto smo tu. U tom smislu predstava može biti inspirativna svim uzrastima i ljudima različitih interesovanja jer nam je ta potraga za samoostvarenjem svima zajednička.
Foto: Slavica Dolašević, Miroslav Petrović
