Poslednjih par decenija, klase Dragana Petrovića Peleta važe za neke od najboljih klasa iz kojih su izašli najuspešniji glumci koje srećemo u gotovo svakoj seriji ili filmu. Te 2015. godine, Pele je ponovo primao klasu, a kao jedno od imena na listi, stajalo je ime Amara Ćorovića, dvadesetogodišnjaka iz Novog Pazara koji u tom trenutku, kako i sam kaže, nije znao gotovo ništa o glumi. Nekoliko godina nakon završenog fakulteta i desetina filmova i serija u kojima je igrao, Amar za naš portal priča o počecima i ulogama, ali se osvrće i na današnje vreme.
Foto: Nolens Volens media
„Beton mahala” se prošlog meseca igrala u Novom Pazaru posle skoro 7 godina. Koliko je bilo teško ponovo igrati posle toliko vremena pred „svojom” publikom?
Mislim da nikada nisam imao veću tremu. Inače imam tu sreću da su se sve predstave koje sam radio igrale često i u nekom kontinuitetu pa tako imam dosta iskustva, ali „Beton mahalu” smo igrali poslednji put pre dve i po godine. Verujem da sam imao tremu zbog toga što sam osećao veliku odgovornost jer je jedan deo publike koji je već ranije gledao predstavu bio tu. Oni su došli opet da vide šta se to „novo” desilo, a jedan broj ljudi je sada gledalo prvi put, ali je čuo razne priče o predstavi. Igrali smo dve večeri i prva je bila humanitarna, na šta sam posebno ponosan. I da smo igrali pet puta za redom, verovatno da bi opet sve karte bile rasprodate, što mi je dalo neku novu dozu odgovornosti.
Kako si se našao u „Beton mahali” s obzirom na to da se nisi bavio glumom ranije i kako je došlo do toga da kasnije upišeš FDU?
Dve godine zaredom se u Novom Pazaru održavao neki festival, gde sam ja volontirao, a Bane Trifunović je bio predsednik žirija pored Rifata Rifatovića koji je bio jedan od osnivača. Druge godine smo Nedim Nezirović i ja u gradu sreli Rifata i Baneta koji su nas pozvali da učestvujemo u nekim radionicama. Prvo smo počeli da radimo „Porodične priče”, ali to nije dugo potrajalo jer se javila ideja da napravimo predstavu o problemima sa kojima smo se mi lično u Pazaru susretali. Bane je kasnije predložio da par nas iz predstave proba da upiše glumu. U tom trenutku je to meni zvučalo gotovo nemoguće, jer mi nismo imali pojma o glumi, to je bilo toliko daleko od nas... Spremali smo se prvo za Akademiju u Novom Sadu gde je Boris Isaković primao klasu. Kad sam video da Pele prima klasu na FDU, predložio sam da odemo i na taj prijemni. Na kraju smo iz te ekipe Nedim i ja ušli u uži krug i uspeli da upišemo.
Tvoje prvo pojavljivanje pred kamerama je bilo u seriji „Žigosani u reketu”. Koliko se iz tvog ugla proces rada na filmu i u pozorištu razlikuje i šta ti trenutno više prija?
Ja nekako pokušavam da ne razdvajam to previše jer mislim da su samo sredstva koja se koriste malo drugačija. Meni je možda draže pozorište jer sam i počeo na „Beton mahali”, a i na fakultetu smo bili više usmereni na tu formu, mnogo više nego na film. Isto tako mislim da kad ne funkcionišeš u pozorištu – to svi vide, dok je sa filmom malo drugačije. Sam čin proba gde više meseci stvaram neki lik je nešto posebno, pa i kad dođe premijera i kad imam kontakt sa živom publikom gde vidim kako ljudi reaguju… Nekako mi je pozorište uzbudljivije i zanimljivije. Ali i sva snimanja imaju svoju čar. To sve sa „Žigosanima” se prebrzo odvijalo i oko mene je bila mlađa ekipa, pa mi je utoliko bilo lakše jer smo svi bili mladi.
„Osama-Kasaba u Njujorku” je predstava čije su karte posle gotovo četiri godine od prvog izvođenja uvek rasprodate. Šta je po tebi tajna uspeha ove predstave?
U startu je bila drugačija podela i iako je u pitanju sjajan tekst, nije bilo to to. Par glumaca je ubrzo izašlo iz te podele zbog drugih obaveza pa su uskočili Iva Ilinčić, Jovan Jovanović, Isidora Simijonović, Andrija Kuzmanović... Ta mlađa ekipa je od samog početka sjajno funkcionisala, a i profesor Darko Bajić je to jako dobro vodio. Iako žanrovski nisu ni slične, upoređivao sam je sa „Beton mahalom” kako bih shvatio kako nastane tako dobra predstava i kako to da – što više igramo predstavu, to nam je draža i bolja. Mislim da je to naše prijateljstvo i odnos koji imamo ključan. Kada je bila u nastajanju, možda i nismo bili sigurni šta tačno pravimo, ali sada smo došli do toga da su karte uvek rasprodate i da je cela sala na nogama posle skoro svakog izvođenja.
Foto: Nikola Vukelić
Uskoro te očekuje premijera „Zaljubljenog Šekspira” u Beogradskom dramskom. Kako teku pripreme s obzirom na to da na predstavi radi dosta ljudi gde podelu čini osamnaest glumaca?
Predstava je rađena po motivima iz filma, a na njoj radi mlađa ekipa. Ja volim da sarađujem sa mladim kolegama, to su ljudi sa kojima se od ranije znam i koji su par godina stariji ili mlađi od mene, pa tako nemamo problem ni da probamo i pogrešimo, otvoreni smo da jedni druge posavetujemo i saslušamo. Film po kom se predstava radi je sjajan, ali nije stvoren sa idejom da nekad bude pozorišni komad, pa je to možda bilo malo teže uklopiti. U suštini, dobra je atmosfera na probama pa mi je zanimljivo da je radim.
„Zaljubljeni Šekspir” je predstava koja je rađena po motivima iz istoimenog filma. U kojoj ulozi misliš da bi se dobro snašao iz nekog ranijeg, holivudskog ili jugoslovenskog filma?
Nikada nisam razmišljao o tome i teško bi bilo da izdvojim, jer nekako znamo da su baš određeni ljudi sa nekim ulogama ostavili veliki pečat. Mislim da su to neke stvari koje se jednostavno ne diraju – kao što su uloge Zorana Radmilovića ili Bate Stojkovića. Sve te uloge možda ne bi tako ni izgledale da ih nisu baš ti ljudi igrali. Kad smo radili „Složnu braću”, imali smo razne komentare gde ljudima verovatno nije bilo jasno da to nije rimejk već nastavak, odnosno ono šta se dešava mnogo godina kasnije sa novim ljudima u današnjem vremenu. I sam nisam za to da se neke velike, kultne predstave ili filmovi obnavljaju jer je neko imao veliku sreću da bude rođen baš u to vreme da dobije tu priliku da igra baš taj komad.
Sa kojim glumcem si imao taj trenutak statisfakcije kada si shvatio da ćete se naći zajedno na sceni ili u kadru?
Verujem da posebno mi iz provincije imamo neki dodatni teret kad radimo sa velikim glumcima. Iako je to floskula – da smo ih do pre par dana gledali na televiziji – zaista i jeste tako. Velika je promena kada za kratko vreme to postanu ljudi sa kojima sediš u bifeu posle neke predstave. Kada sam radio prvu predstavu, tu su bili Boris Isaković, Jezda, Anita Mančić. U sledećoj sam radio sa Đuričkom i Gagijem Jovanovićem, u Ateljeu sa Kajom Žutić, Brstinom, Anicom Dobrom. Posle par godina sam uskočio u „Derviš i smrt” u Narodnom gde sam radio sa Ljubom Bandovićem, a nedavno sam snimao sa Natašom Ninković, Nikolom Pejakovićem...
Foto: Nolens Volens media
U nekom od intervjua si rekao kako još uvek ne znaš da li ćeš se baviti glumom ceo život. Koji su to problemi sa kojima se mladi glumci danas susreću i zbog čega postoji ta neizvesnost?
To sam više rekao jer mislim da glumci znaju sebe da ograniče i kažu da su „rođeni” baš za to i da je to njihov jedini put. Iako je gluma nešto što me trenutno zanima, ne znam da li će to biti slučaj i za 30 godina. Srećom, zbog trenutne hiperprodukcije, dosta se snima pa tako i dosta ljudi ima priliku da se pokaže. Meni je drago što je uveden novi koncept u Beogradsko dramsko pozorište gde su došli neki novi, mladi i talentovani ljudi. Ja u tome vidim spas i neko svetlo na kraju tunela – mlad glumac koji je talentovan i koji voli svoj posao uvek iznenadi, a i uvek bude zanimljivo videti neko novo lice. Mislim da u današnje vreme treba mladim glumcima davati veće prilike i veće uloge, jer za neke sjajne glumce ne zna ni deset odsto publike. Sa druge strane, hiperprodukcija je omogućila da neki mladi glumci nažalost pristaju da rade sve i svašta zarad trenutne popularnosti. To mene lično pogađa i mislim da to nije nešto čime mi treba da se bavimo i postajemo trenutne zvezde društvenih mreža. To nije ono što sam ja studirao i šta me vezuje za ovaj posao. Mi sada živimo u vremenu gde se rad Gorana Markovića dovodi u pitanje. Ja sam sa njim imao prilike da radim „Delirijum tremens” i nažalost ne nešto više, ali dovoditi lik i delo takvog čoveka u pitanje je meni potpuno besmisleno. I tek onda shvatiš da je ovo vreme i ovaj sistem očigledno toliko spustio kriterijume, što je za nas, za neki normalan i pristojan svet – neshvatljivo.
