Ovogodišnje 70. izdanje Sterijinog pozorja otvoriće predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, „Sveti Georgije ubiva aždahu” reditelja Milana Neškovića, koja nam otvara vidike i navodi nas na savremen i nov način tumačenja ovog komada. U vremenu kada je strah već miljama daleko iza nas, a istina koja potiskuje sva druga otkrića, sve bliža, i traženija, naš sagovornik jeste mladi glumac Aleksej Bjelogrlić koji u predstavi tumači lik bogalja. Sa njim smo u susret Sterijinom pozorju razgovarali o predstavi, njegovim ulogama, nagradama koje uvijek dobro dođu kao podstrek za dalji rad i trud, kao i o njegovoj povezanosti sa jedinim mrakom u kome kažu da nema čudovišta.
Prije tri godine si na Sterijinom pozorju dobio nagradu za najboljeg mladog glumca u predstavi „Čudo u Šarganu”, dok će ovogodišnje izdanje festivala otvoriti predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu”, u kojoj ti glumiš. Šta za tebe predstavlja Sterijino pozorje?
Svi mi dok smo mladi, imamo svoja maštanja i snove o mogućim dostignućima u životu. Jedan od mojih snova se ostvario time što sam zaigrao u pozorištu. Biti nagrađen, još na Sterijinom pozorju, jedan je od onih snova za koje ne želite da se završe. Pikaso je rekao da je svako dete umetnik. Problem je ostati umetnik kada odrastete. Za umetnika ne znam, ali znam da i dalje jesam ostao to dete koje nastavlja da sanja i raduje se novim izazovima, a igranje ponovo na Sterijinom pozorju obuhvata i jedno i drugo.
U predstavi koja će biti izvedena na Sterijinom pozorju, ti tumačiš lik bogalja. Koliko je bilo zahtjevno pronaći tu odgovarajuću emociju, kojom ćeš publici dočarati svoj lik u ovom komadu?
„Sveti Georgije ubiva aždahu” je jedan kompleksan, izazovan komad. Možete ga tumačiti na razne načine. On, između ostalog, govori o osakaćenoj mladosti Srbije u Balkanskim ratovima, a onda i u Prvom svetskom ratu. Naša zemlja vekovima biva osakaćena od raznih aždaha, a najviše se to odrazi negativno na našu mladost, i to je ono što daje jedan emotivan ton u našoj predstavi, samim tim i svim likovima koje tumačimo.
Ko su danas Georgiji, a ko su aždaje?
Mi smo bili uveliko u probama, kada je današnja mladost rešila da ne želi da bude osakaćena. Rešila je da budućnost bude bolja od prošlosti, i da se više nikada ne vraćamo aždajama iz prošlosti. Oni su nada i vera da ova naša zemlja, može biti zemlja dobrih, pametnih i progresivnih ljudi, a ne zemlja radikalskog odrona.
Nedavno si dobio nagradu „Nebojša Glogovac”, za izuzetnu umjetničku kreaciju mladog glumca, koju dodjeljuje Jugoslovensko dramsko pozorište. Na koji način nagrade tebi kao mladom glumcu predstavljaju podstrek?
U tvom pitanju stoje dva velika pojma, Jugoslovensko dramsko pozorište i ime Nebojša Glogovac, a pitanje je vezano za mene. Bilo bi obesno sa moje strane tražiti nešto više od toga za dalju motivaciju i podstrek. Srećan sam i čast je ogromna.
Iza tebe su već prepoznatljive, kako pozorišne, tako i filmske uloge. Šta je ono što te veže za pozorišnu scenu, ali te i vuče ka filmskom platnu?
Volim i film i pozorište. Dve različite, a opet slične stvari. I jedno i drugo, gradi osobu kao glumca i čoveka. Ono što je svakako dragoceno u pozorištu jeste, da je to živa stvar, nešto što se dogodi u određenom momentu, dogodilo se tada i nikada više. Prema pozorištu gajim osećanje poštovanja i divljenja.Pre svega kao čovek, a potom kao glumac.
Da li je pozorište tvoje sigurno mjesto i kako se osjećaš u njegovom mraku?
Pozorišni mrak je svetlo koje, u današnje, nemilo vreme, sija jače nego što je ikada sijalo. U vreme promocije kiča, prostakluka, pozorište nam je potrebnije i više nego pre. Svi mi zajedno se moramo potruditi da se to svetlo nikada ne ugasi, već da sija sve jače! Živelo pozorište!
Foto: Nebojša Babić, privatna arhiva
