U susret premijeri „Mišje groznice”, po tekstu Aleksandra Popovića, čiju režiju potpisuje Đorđe Nešović, zakazanoj za 9. februar u Srpskom narodnom pozorištu, nalazimo se sa glumcem Aleksandrom Sarapom koji u ovoj predstavi tumači lik Bogavca. Ovog mladog glumca gledamo i u drugim predstavama istog pozorišta među kojima su „Bura”, „Bertove kočije ili Sibila”, „Skupljači perja”... Između ostalog, rekao nam je koliko je važno pronaći slobodu kao umetnik, ali i koje izazove sa sobom nosi proces umetničkog stvaranja.
Uskoro nas očekuje premijera „Mišje groznice“ Aleksandra Popovića, čiju režiju potpisuje Đorđe Nešović – šta bi istakao u procesu stvaranja svoje uloge i šta možemo da očekujemo od ove predstave?
Ono što je ovde jako specifično jeste da komad govori o nekoj vrsti „balkanskog gena”, koji nije stavljen u prvi plan, ali se oseća njegova prisutnost. Uloga koju ja tumačim sa sobom nosi tog nekog čoveka iz naroda koji poseduje tu vrstu mentaliteta. Opterećivanje uspehom, bavljenje intrigama, nekim malim zaverama, koje na kraju dana zapravo nisu ni važne. Pored svega toga javlja se neka potreba da bude muškarac, glava kuće i bilo je zanimljivo ispitivati i tražiti tokom celog procesa i igre kada je Bogavac zapravo muškarac. Možda bi ova predstava mogla da osvesti vrstu zatupljenosti i naivnosti, nešto oko čega se uslovno rečeno kidamo u želji da se kao ljudi osećamo bitni.
„Groznica” se bavi ljudima koje znamo iz svakodnevnog života ali koja pred nas postavlja ozbiljne balkanske teme, u kojoj meri mišliš da je važna reprezentacija „blakanskog mentaliteta”, te naravi i kolektivne psihologije našeg prostora?
Mislim da je važna reprezentacija te kolektivne psihologije koju smo ranije imali prilike da vidimo u nekim našim filmovima poput „Tri karte za Holivud” ili „Bumerang”, koji sa sobom nose tu vrstu senzibiliteta kojoj se ovde teži. Zaista je bitno skretati pažnju na naše načine ramišljanja, našu prošlost i neke šifre ponašanja, pa i našu okolinu u kojoj živimo kako bismo videli šta nam je to zapravo važno. Upravo govoreći o apsurdu i tom mentalitetu, može se reći da ovde stalno čekamo neko „bolje sutra”, a dotle gledamo da se snađemo, umesto da preduzmemo nešto i vidimo šta je to što možemo da uradimo.
U predstavi „Bura” tumačiš ulogu Ferdinanda. Od strane reditelja Kokana Mladenovića ovaj komad okarakterisan je kao komad mržnje i osvete, kako se tvoj lik Ferdinand snalazi u tom svetu?
Ferdinand na neki način jeste odgovor na mržnju i osvetu. Kao što recimo nema svetla bez mraka i obrnuto, tako možemo reći da nema mržnje bez ljubavi. On kao lik jeste oličenje neke čistote i zadržan je tako od početka do kraja. U procesu jesmo razmišljali o njegovom priklanjanju toj mržnji, izdajništvu i zapravo svom ocu, ali mi je izuzetno drago što smo istrajali u tome da on ostane svetlo u tom nekom mraku. Ono što je meni bilo interesantno jeste da Ferdinanda možemo posmatrati i kao umetnika, koji jeste okružen mrakom, nekim besom koji je nasledan, ali je on izabrao put da taj bes usmeri na neki drugi način. Samim tim ga ne možemo okarakterisati kao nekog ko je slabić ili kukavica, već kao nekog ko je izabrao svoj neki put.
Šta je to što je tebi bilo posebno značajno u vezi sa ovim komadom i kako ga ti tumačiš?
„Bura” je zapravo moje prvo profesionalno pozorišno iskustvo i zbog toga mi je posebno značajna. Nju možda možemo posmatrati kao neku večnu stvar, u saradnji sa mojim koleginicama Jelenom i Anđelom, pred svako igranje gledamo da se svedemo i da se vratimo na taj tekst, ali, nažalost, uvek nakon tog uvoda u čitav proces postoji neka „univerzalna tema” koja se veže za svako naše igranje. Prvenstveno ono što se dešava u Ukrajni i kada je počelo da se dešava to je bila ta „tema” zarad koje smo igrali i koja nam je recimo bila podsticaj da na nju odgovorimo pelemenitošću koja bi rezultirala u neku vrstu promene. Sada imamo i situaciju koja se dešava u Gazi i „Bura” je ponovo na neki način odgovor na to. Zbog toga kažem da u svetu uvek postoji neka situacija koja se dešava na koju možemo odgovoriti ovim komadom.
Pred kraj sezone u SNP-u izvedeni su „Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića u režiji Dejana Projkovskog. Govoreći o toj predstavi, Pojkovski je rekao da se bavi pitanjima šta znači biti slobodan čovek. Kolika je važna sloboda glumca u procesu stvaranja nekog lika i koliku ti imaš slobodu u tom procesu?
Mislim da umentik može slobodu samo sam sebi da da i da niko to ne može da mu oduzme, naročito kada govorimo o procesu stvaranja. Vrlo je važno da umetnik istraje u ranjivosti u koju veruje. U velikoj meri glumu kao medij umetnosti vezujem za tu ranjivost. Samo sa njom, sa tom ranjivošću, možeš da zaviriš u najskrivenije delove sebe i jedino sa njom možeš da dosegneš do neke svoje slobode. Pored toga sloboda u umetnosti ponekad zahteva i neki rizik, a ranjivost možemo posmatari kao oruđe za rizik, pa samim tim i za slobodu. Recimo ako pogledamo strah i činjenicu da se bojimo, ali u tom trenutku želimo da budemo hrabri, u tom nekom međuprostoru i sudaru između te dve stvari dolazi do ranjivosti. Ona nam omogućava i daje nam priliku da celim svojim bićem dozvoliš da zapravo budeš viđen.
„Černobiljska molitva”, ispitna predstava čiju režiju potpisuje Jasna Đuričić, govori o jednoj katastrofi o kojoj se neminovo govori i danas – koliko je važno da generacijski razumemo prošlost i uticaj koji ona ima u sadašnjem vremenu?
Jako je važno jer prošlost utiče i na sadašnjost, ali i na budućnost. Tako je lepo rekla i autorka „Černobiljske molitve” Svetlana Aleksijevič – „ovo je hronika budućnosti”. Kada sam pristupao tome, to je nekako bio sjajan zadatak za nekoga ko je tek na prvoj godini Akademije, jer te goni da zapravo na dokumentaran način ispričaš jednu priču. Još jednu važnu stvar koju sam poneo radeći na ovoj predstavi jesu paralele sa stvarima koje su se na našim prostorima dešavale devedesetih godina. Kod mene je to osvestilo neku univerzalnost i činjenicu da se, nažalost, te neke loše stvari ponavljaju u svetu. Gledajući ovu predstavu ili čitajući ovo delo, zapravo dolazimo do zaključka da u svim tim stvarima nismo sami i da možemo da učimo da više ne pravimo takve greške.
Imali smo prilike da te vidimo i u predstavama koje se neko vreme igraju u SNP-u, kao što je recimo „Bila jednom jedna zemlja”. Koliko je teško ili izazovno „ukočiti” u neku predstavu s obzirom na to da nisi tu od početka tog procesa?
Meni je taj proces „uskakanja” veoma zabavan i nije opterećujujuć. Može se čuti da glumci kažu da ne vole to, uslovno rečeno, uskakanje Meni je to zapravo praćenje merila koje je neko već pre tebe postavio, samo što imaš slobodu da ipak daš neki svoj pečat. Veoma je važno da na kraju dana ipak ostaviš svoj potpis, odnosno da se vodiš tim pravilima koja su postavljena, ali ne i da budeš njihov rob.
Koliko mladim glumcima znači prilika kada im se „otvore vrata” nekog pozorišta i koje sve izazove to sa sobom nosi?
Sigurno da je rad u pozorištu prilika za mladog glumca, ali se on dosta razlikuje od rada na Akademiji, pa je možda zbog toga to dosta izazovo. Najizazovniji je taj vremenski okvir pripremanja same predstave koji od tebe zahteva neku efikasnost. Za to naravno nije niko kriv, već je to prosto neka priroda pozorišta danas. Iako bih ja možda voleo da taj proces traje malo duže, kada govorimo o pripremanju i radu na nekoj predstavi, da imamo priliku da mnogo više probamo, da tvorimo neku celinu koja će se kasnije porušiti i da je na samom kraju ponovo gradimo. U tom pogledu je možda najizazovnije graditi uloge u pozorištu.
Foto: Vladimir Veličković i Srđan Đurić
