Na počecima srpskog profesionalnog pozorišnog života prvi profesionalni glumci bili su različitog nivoa opšteg obrazovanja, pa čak i pismenosti, bez ikakvog stručnog obrazovanja. Sve što su imali bio je talenat i iskustvo igranja po raznim trupama (mahom amaterskim).
Neposredno nakon osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu, javila se potreba za otvaranjem škole za već angažovane glumce. Prvi upravnik, Jovan Đorđević, otvara privremenu Pozorišnu školu, kao dodatni oblik obrazovanja već angažovanih glumaca. Tek dolaskom Alekse Bačvanskog nastali su uslovi da se stvori stalna škola, koja je počela s radom 2. januara 1870. godine. U školi se obrađivalo teorijsko i praktično obrazovanje, a školovanje je trajalo dve godine. Kandidati koji su želeli da upišu školu morali su imati više od 15 (žene), tj. 18 godina (muškarci). Takođe, neophodno je bilo i određeno školsko znanje (ne zaboravimo, govorimo o 19. veku, u kome je mahom celo naše stanovništvo toga doba bilo nepismeno). Nakon završene škole kandidati su morali biti članovi ansambla pozorišta barem tri ili četiri godine. Škola se usled materijalnih teškoća zatvorila tri godine kasnije.
Nova Glumačka škola otvorena je 1909, no i ona je trajala kratko, svega jedan semestar. Posle ujedinjenja i stvaranja nove države Srba, Hrvata i Slovenaca, problem nemanja stručno obrazovanoh glumaca zahtevao je rešenje. Tako je prvog novemba 1921. otvorena Glumačko-baletska škola (jer je pozorišni život postajao raznovrsniji – obuhvatao je i operu i balet). Za razliku od prethodnih škola, ova nije instituciono bila vezana za Narodno pozorište, a bila je zamišljena kao odsek budućeg konzervatorijuma. Škola je radila do 1927. godine. Za to vreme školu je završilo 25 učenika, među kojima je bio i Mateja (Mata) Milošević, koji će kasnije biti prvi profesor glume pri osnivanju Akademije za. pozorišnu umetnost, današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti. Njemu u čast, pozorišna scena na FDU nosi njegovo Pored glume u školskim predstavama, mnogi učenici su glumili i u predstavama Narodnog pozorišta, što je imalo određene prednosti i mane. Učenici su sticali nephodna iskustva, ali su bili i ophrvani obavezama u Narodnom pozorištu, jer su glumili u velikom broju predstava. Poznato je da je Mata Milošević samo u jednom mesecu (februaru) igrao u osamnaest predstava u pozorištu. Zbog toga je uprava škole donela odluku da učenici mogu igrati u predstavama Narodnog pozorišta samo uz dozvolu, tj. saglasnost škole. Usled manjka novčanih sredstava i ova škola je zatvorena. Četvrta Glumačka škola (pod okriljem Narodnog pozorišta) počinje s radom 1923. i radi sve do 1939. Nastava je trajala tri godine; prve dve učenici bi sticali teorijska znanja, a u trećoj to znanje bi praktično primenjivali.
Važno je napomenuti da je 1937. godine u Beogradu osnovana Muzička akademija i Umetnička (likovna) akademija. Novootvorenoa Muzička akademija školske 1937/1938. u svom sastavu ima i Odsek za pozorišnu umetnost, a među predavačima bio je i Raša Plaović, koji je držao Umetničku dikciju. Odsek u okviru Muzičke akademije postojao je sve do kraja rata 1944. Za vreme svog postajanja, pozorištu i glumi poklanjano je manje pažnje za razliku od muzičkih disciplina. Naredne godine u Beogradu je osnovan Dramski studio pri Narodnom pozorištu; nastava je bila dvogodišnja, a školovanje su završile dve generacije. Zanimljivo je da Dramski studio nikada nije dobio zvaničnu kvalifikaciju u okviru sistema obrazovanja, iako je primao učenike sa završenom srednjom školom. (U Novom Sadu je postojala Srednja glumačka škola.)
Komitet za kinematografiju Vlade FNRJ, a zatim i Predsedništvo Vlade FNRJ 5. maja 1947. godine donosi odluku o osnivanju Visoke škole za filmsku glumu i režiju. Prvi direktor bio je Vjekoslav Afrić, reditelj našeg prvog poratnog kultnog filma „Slavica”. Škola je bila saveznog karaktera, pa je primala studente iz cele Jugoslavije. Izbor kandida, tj. selekcija vršena je u dve faze – prvo u centrima republika, pa onda, oni koji bi prošli dolazili bi u Beograd na drugu fazu ispita. Od prvobitnih 100 kandidata na završnom ispitu glume primljeno je 24, a od 50 kandidata za filmsku režiju primljeno je 11. Međutim, tu nije kraj. Posle prve odslušane godine usledio bi kontrolni, tj. eliminacioni ispit. Tako je u prvoj generaciji posle kontrolnog ispita ostalo 14 studenata glume i 6 studenata režije. Školovanje je bilo predviđeno u trajanju od tri godine. Ovu školu je završila Mira Trailović, tada Milićević. Studenti su imali mogućnost da gledaju filmove koji nisu prošli državnu cenzuru. Slično je bilo i kasnije početkom šezdesetih (kada je na filmu dominantan Crni talas) - u okviru nastave na Akademiji za pozorišnu umetnost studenti su gledali nedeljno jedan film, koji iz političkih razloga, seksualnog morala ili preterane surovosti nije bio prikazivan.
U međuvremenu, 11. decembra 1948. osnovana je Akademija za pozorišnu umetnost, a naredne godine pojavio se predlog da Visoka škola za filmsku glumu i režiju preraste u Akademiju za filmsku umetnost, ali ovaj predlog nije usvojen. Godine 1950. ove dve instutucije su spojene u jednu, tj. u Akademiju za pozorišnu umetnost.
U tadašnjoj FNRJ 1947. u Ljubljani osnovana je Akademija za igralsko umetnost, a 1950. u Zagrebu Akademija za kazališnu umetnost. Ove dve Akademije bile su republičke ustanove, dok je Akademija u Beogradu bila savezna, tj. primala je studente iz cele Jugoslavije.
Prva generacija studenata bila je upisana školske 1948/1949. Pored klase glume i klase režije postojala je i klasa baleta (posle dve godine je ugašena). Uslov za upis na Akademiju bila je završena srednja škola, a za one koji je nisu imali, pored obaveznog prijemnog ispita (provere sklonosti i sposobnosti) radili su i poseban ispit na kom bi bio testiran nivo opštih znanja koji odgovara srednjoškolskom obrazovanju. Za ovaj vid ispita bilo je potrebno odobrenje Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ. Nešto ovako se i danas praktikuje, mahom na studijama glume i važi za posebne talente i nije potrebno posebno odobrenje ministarstva. Na čelu Akademije bio je direktor, Dušan Matić, prvo kao direktor, zatim kao rektor i potom dekan. Prvi prijemni ispiti bili su održavani u glumačkom salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Akademija je bila smeštena u Ulici Vuka Karadžića 12, u svega nekoliko prostorija jednog stana sve do prelaska u novu zgradu na Novom Beogradu (sada već Fakulteta dramskih umetnosti). U istom tom stanu 1974. bio je smešten Rektorat Univerziteta umetnosti, sve do 1993. i prelaska Rektorata u zgradu na Kosančićevom vencu. Prvu generaciju upisalo je 40 studenata glume i 24 studenta režije. Oni su bili raspoređeni u tri klase glume – profesora Mate Miloševića, Joze Laurenčića i Bojana Stupice i dve klase režije – profesora Huga Klajna i Bojana Stupice. Profesori koji su tada predavali bile su ličnosti koje su predstavljale sam vrh pozorišne umetnosti kod nas i mahom bez formalnog akademskog pozorišnog obrazovanja, jer ono kod nas ranije nije ni postojalo. Od prve generacije na Akademiji primenjivan je sistem klasa, što znači određenu grupu studenata formiranu na prvoj godini studija kojoj je određen nastavnik glavnog predmata (šef klase), koji vodi mentorski posao do završetka studija. Ovaj sistem klasa sačuvan je do današnjih dana na grupama za glumu i pozorišnu i radio režiju, dok je na drugim grupama uglavnom napušten.
Režim studija podrazumevao je (i dalje) kontrolni ispit nakon prve godine, pri čemu bi oni koji nisu položili bili ispisani sa Akademije. Veći broj studenata je bio upisan nego danas. Ovaj sistem je primenjivan do 1967, kada je morao biti napušten zbog opšte zakonitosti univerzitetskog studiranja i velikog proširivanja grupa studija na Akademiji. Od 40 studenata upisanih u prvu generaciju glume završilo je njih 18, a među njima su Olivera Marković i Vlastimir Đuza Stoiljković. Na spisku upisanih je i Vlastimir (Vlasta) Velisavljević, ali nije završio glumu sa svojom, prvom, generacijom.
Spajanjem Visoke škole za filmsku glumu i režiju sa Akademijom za pozorišnu umetnost došlo je, zapravo do utapanja filmske škole u Akademiju. Bivši studenti Visoke škole za filsmku glumu i režiju su zapravo, diplomirali ne na filmu, no na pozorišnim predstavama. Dodiri sa filmskom nastavom su bili marginalni, zato je značajan dolazak Slavka Vorkapića, velikog holivudskog teoretičara filma i režisera, kao i profesora na katedri za film Univerziteta Južne Kalifornije u Los Anđelesu. Vorkapić je studentima tokom školske 1952/1953. na Akademiji držao seminar iz Teorije filma o izražajnim sredstvima filmskog jezika. Posle toga filmska nastava se potpuno ugasila, sve do njene obnove početkom šezdesetih godina.
Kako je ceo prostor Akademija bio stan od pet malih soba u Vuka Karadžića 12, studiranje je bilo više teorijsko no praktično. Pošto je početkom pedesetih porastao broj studenata, trebalo je još prostora, te je Akademija dobila dodatan prostor (još pet soba) u Uskočkoj 2a, iznad robne kuće „Beogradski magazin”. I tada je izvođenje nastave bilo otežano; jeste imalo više mesta, ali su hodnicima stalno prolazili radnici robne kuće i prenosili iz magacina razne artikle i nameštaj, kao i stanari koji su živeli na spratu iznad.
Godine 1957. osnovana je Umetnička akademija (danas Univerzitet umetnosti). Čine je četiri beogradske visoke umetničke škole – Akademije (Muzička akademija, Akademija likovnih umetnosti, Akademija primenjenih umetnosti i Akademija za pozorišnu umetnost). Razlog za osnivanje Umetničke akademije, tj. Univerziteta umetnosti jeste taj što su sve ove četiri akademije funkcionisale samostalno, potpuno odvojeno bez bilo kakve direktne formalne veze. Svaka je imala svog rektora, dok su ostali beogradski fakulteti bili ogranizovani u Univerzitet u Beogradu, što im je olakšavalo saradnju i dalji razvoj. Na čelu Umetničke akademije bio je rektor, a za prvog je izabran vajar, profesor Akademije likovnih umetnosti, Sreten Stojanović. Sve četiri akademije sada su funkcionisale kao fakulteti i svaka je imala svog dekana. Tako je Dušan Matić postao i prvi dekan Akademije za pozorišnu umetnost. Stvaranjem Umetničke akademije olakšani su zajednički multidisciplinarni projekti i saradnja sve četiri akademije.
Izvor: Rapajić Svetozar, „Od glumačke škole do fakulteta”, u: Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Fakultet dramskih umetnosti, 2015, 9-76
