HuPikon: Valentina Bakti
Svoju prvu dvojezičnu knjigu poezije „Pomegju” objavila je za izdavačku kuću Antolog, u Skoplju, drugu „Slomiti kosti” za izdavačku kuću Dibidus, u Beogradu.
Jedna je od urednica portala za umetnost i književnost astronaut.ba kao i bludnistih.com, koji svakog meseca objavljuje izbor regionalne ljubavne poezije u okviru elektronskog zbornika.
Jednom mesečno u umetničkom prostoru Kvaka 22 (Beograd) sa prijateljima (Suzana Vulović, Stevan Piale, Marina Bugarčić) organizuje čitanje poezije, izložbe i muzičke nastupe uličnih i afirmisanih svirača.
U poslednje dve godine bavi se stvaranjem kratkih poetskih filmova.
Jedna je od organizatorki festivala poezije u Skoplju (Skopje Poetry Festival).
1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?
28. aprila sam gledala predstavu „Ćao svima” u Reflektor teatru.
2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?
„Tartif” u režiji i adaptaciji Igora Vuka Torbice jeste sve što jedna izvrsna predstava treba da ima.
3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?
S kim god da pođem retko kad se završi na nama, u pozorištu su prijatelji.
4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?
Ne volim kad dođe trenutak da se odlučim za omiljeno, ali u ovom slučaju mogu da kažem da su mi Hana Selimović i Igor Vuk Torbica uvek omiljeni.
5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?
Pozor ište je za to da se zapitamo, zaigramo i fokusiramo na odgovore, ipak, nisam sigurna da društvo u kom postojimo to zaista želi i ume. Kontaminacija im izgleda godi.
6. Tvoja, sada već verovatno i najpopularnija zbirka poezije „Slomiti kosti” je zapravo čitav jedan vizuelno-narativni koncept - ilustracije Suzane Su Vulević gotovo da su neizostavne za kompletan estetski utisak koji zbirka ostavlja. Kako ti vidiš suštinski koncept tvoje poezije?
Nisam sigurna da umem da odgovorim na pitanje o konceptu, takođe, verujem da ništa nije neizostavno. Poezija će biti sve ono što joj pružite da bude.
Zahvalna sam Suzani Vulović i izdavačkoj kući Dibidus na prepoznavanju i posvećenosti tome da knjiga bude i estetski lepa.
7. Na koji način je poezija scenski prostor za tvoj senzibilitet i na koje načine on lomi kosti onima koji je čitaju?
Na mene poezija utiče isceljujuće: suočava me, prihvata, rastaje i oslobađa.
8. Nije li i gluma na sebi svojstven način, poezija i obratno - poezija gluma?
Ne verujem u podele, verujem da smo svi sve. Važno je raditi na svom liku, svojim likovima, bilo da su oni u vama ili sa vama na pozorišnoj sceni. Važno je govoriti, biti hrabar i lep čovek, ali nije uvek moguće, zato je slušanje jedna od lepših stvari koje vam se može desiti. Važno je da vas nijedna životna kriza i nezadovoljstvo ne odvedu u hipokriziju ili ne daj bože laž.
9. Na kojoj raskrsnici se susreću slikanje stvarnosti i eskapizam u umetnosti?
Mi smo raskrsnica.
10. Čemu potreba za pisanjem?
Kao što sam već spomenula, pisanje je za mene neophodna sloboda.
