„Napravio bih predstavu o usamljenosti dece i mladih u vremenu u kojem su neprestano povezani”

1.Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Poslednji put sam bio u pozorištu pre nekoliko meseci, što je već dovoljno dugo da se osećam pomalo krivim. Inače se trudim da odem bar jednom mesečno, jer pozorište zaista volim. To je jedno od retkih mesta na kojima mi ne smeta ni da sedim mirno i po više sati, pod uslovom da je predstava dobra.

2. Koju predstavu biste preporučili, a da ste je pogledali u poslednje vreme?

Sada mi na prvu padaju na pamet dve predstave. Prvo bih preporučio „Režim ljubavi” u Ateljeu 212, jer se bavi bliskošću i obrascima koje ljudi unose u ljubavne veze, pa ima dosta dodirnih tačaka sa mojim poslom i temama kojima se inače bavim u sklopu psihoterapije. Druga je „Moj muž” u režiji Jovane Tomić, a prema zbirci Rumene Bužarovske, koja me je potpuno raspametila. Ne sećam se kada sam video tako upečatljivu glumu od strane dve sjajne glumice Jovane Belović i Sanje Marković. 

3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?

Trudim se da idem bar jednom mesečno, mada sve zavisi od tekućih obaveza i sposobnosti da na vreme procenim kada treba kupiti kartu. Najčešće idem sa prijateljima sa kojima delim ljubav prema pozorištu, ali i ljubav prema višečasovnoj analizi likova koja usledi posle svake predstave.

4. Koji Vam je omiljeni glumac/glumica ili reditelj/rediteljka?

Nebojša Glogovac mi je zauvek jedan od najvećih. Od glumaca koje danas posebno volim da gledam izdvojio bih Milana Marića i Nikolu Rakočevića, od glumica Anu Mandić i Ivu Ilinčić. Od reditelja posebno cenim Borisa Liješevića i Tatjanu Mandić Rigonat.

5. Koja je društvena uloga pozorišta danas po Vašem mišljenju?

U vremenu brzih sadržaja, kratkih banalnih poruka i još kraće pažnje, pozorište traži sve suprotno: uživo prisustvo, stpljenje, čitanje između redova, spremnost da vidimo svet iz nekog drugog ugla. Tako da bih rekao da je uloga pozorišta velika za ljude koji su spremni da vide ono što ima da ponudi. 

6. Ako biste režirali predstavu o mentalnom zdravlju, koju biste poruku voleli da publika ponese kući?

Voleo bih da publika ponese kući osećaj da se iza ponašanja krije neka misao ili neko osećanje koje nije odmah vidljivo. To bi, čini mi se, dosta popravilo razumevanje i nadam se dovelo do toga da pomoć u ovoj sferi ne počinje u ordinaciji, nego u razumevanju od strane osoba iz našeg neprosrednog okruženja.

7. Ako biste mogli da napravite predstavu o jednom problemu sa kojim se deca danas najčešće susreću, o čemu bi ona bila?

Napravio bih predstavu o usamljenosti dece i mladih u vremenu u kojem su neprestano povezani. O detetu koje ima hiljade pratilaca i svakodnevno je okruženo sadržajem, a ipak nema osećaj da ga neko zaista vidi i razume. Mislim da se iza mnogih današnjih problema mladih kao što su anksioznosti, problem regulacije emocija, perfekcionizam i slično. 

8. Kojeg književnog ili pozorišnog lika biste voleli da ugostite u svom podkastu i šta biste ga prvo pitali?

Kao potencijalni gost prvo mi pada na pamet Edip, ali verovatno ne bih odoleo da pozovem i njegovu majku. Mislim da bi to potencijalno bila najduža epizoda našeg podkasta jer bih imao million pitanja, čini mi se da se u ovim likovima krije sva patologija koju mogu da smestim u jedan porodični sistem. 

9. Da li je život više improvizacija ili unapred napisan scenario?

O ovome često i sam razmišljam. Voleo bih da kažem da je život improvizacija, ali često se ponašamo kao da igramo po scenariju koji smo dobili mnogo ranije kroz vaspitanje, porodična očekivanja, tradiciju i slično. Dobra vest je da scenario nije nepromenljiv.

Foto: Aleksandar Carević, privatna arhiva